The Strepsirrhini suborder contains the following infraorders: Lemuriformes (lemurs), Chiromyiformes (the Aye-Aye lemur), and Lorisiformes (galagos, lorises, and pottos). Distinctive characteristics of strepsirrhines include: a "wet nose" (i.e. rhinarium), large olfactory lobes, a vomeral nasal organ for detecting pheromones, a reflective tapetum lucidum layer in the eye which provides better nocturnal vision, a postorbital bar bone that runs around the eye socket, and a tooth comb.
Today, primates are split into two major suborders: Strepsirrhini (lemurs, galagos, lorises, and pottos) and Haplorhini (tarsiers, New World Monkeys, Old World Monkeys, and apes). In the past, this division was contentious. Tarsiers proved particularly troublesome, as these animals exhibit a blend of anatomical features similar to both major groups.The now obselete suborder Prosimii ("prosimians") grouped tarsiers with the species now classified as strepsirrhines while pooling the other primate species (New World Monkeys, Old World Monkeys, and apes) under the suborder Anthropoidea. However, this Prosimii-Anthropoidea split has since been disproved; genetic testing has conclusively shown that tarsiers are more closely related to the "anthropoid" species. Thus, Prosimii is a polyphyletic suborder and is therefore obselete.
The Strepsirrhini suborder contains the following infraorders: Lemuriformes (lemurs), Chiromyiformes (the Aye-Aye lemur), and Lorisiformes (galagos, lorises, and pottos). Distinctive characteristics of strepsirrhines include: a "wet nose" (i.e. rhinarium), large olfactory lobes, a vomeral nasal organ for detecting pheromones, a reflective tapetum lucidum layer in the eye which provides better nocturnal vision, a postorbital bar bone that runs around the eye socket, and a tooth comb.
Today, primates are split into two major suborders: Strepsirrhini (lemurs, galagos, lorises, and pottos) and Haplorhini (tarsiers, New World Monkeys, Old World Monkeys, and apes). In the past, this division was contentious. Tarsiers proved particularly troublesome, as these animals exhibit a blend of anatomical features similar to both major groups.The now obsolete suborder Prosimii ("prosimians") grouped tarsiers with the species now classified as strepsirrhines while pooling the other primate species (New World Monkeys, Old World Monkeys, and apes) under the suborder Anthropoidea. However, this Prosimii-Anthropoidea split has since been disproved; genetic testing has conclusively shown that tarsiers are more closely related to the "anthropoid" species. Thus, Prosimii is a polyphyletic suborder and is therefore obsolete.
Wikipedia description of the Strepsirrhine suborder, which incorporates the following infraorders: Lemuriformes (lemurs), Chiromyiformes (the Aye-Aye), and Lorisiformes (galagos, lorises, pottos, and angwantibos).
Halfape (Strepsirrhini) is 'n primitiewe groep van primate. Hulle word so genoem omdat hulle baie na ape lyk, maar nie ware ape is nie. Hulle het 'n kleiner, eenvoudiger brein met 'n lang snoet en die reukorgaan is skerper as die van ware ape. Ape en halfape het waarskynlik dieselfde voorouers, wat baie soos die huidige halfape lyk. Ape het egter verder ontwikkel, die brein het vergroot en hulle het handiger met die soek na kos geword. Halfape het die eienskappe van insekvreters behou ('n gepunte bek met baarde en 'n nat snoet) en het 'n kleiner brein. Tog is hulle ook deel van die orde van primate, onder meer as gevolg van hulle hande, voete en plat naels.
Halfape leef slegs in die tropiese gebiede van Afrika en Asië. Op al die kontinente is hulle nagaktiewe diere met groot oë. Slegs op die eiland van Madagaskar het spesies wat gedurende die dag aktief is ontstaan. Ware ape het nooit die eiland binnegedring nie, en die halfape hier het dus geen kompetisie nie.
Wikimedia Commons het meer media in die kategorie Halfape.
Wikispecies het meer inligting verwant aan: Halfape
Hierdie artikel behoort versmelt te word met Halfaap.
Halfape (Strepsirrhini) is 'n primitiewe groep van primate. Hulle word so genoem omdat hulle baie na ape lyk, maar nie ware ape is nie. Hulle het 'n kleiner, eenvoudiger brein met 'n lang snoet en die reukorgaan is skerper as die van ware ape. Ape en halfape het waarskynlik dieselfde voorouers, wat baie soos die huidige halfape lyk. Ape het egter verder ontwikkel, die brein het vergroot en hulle het handiger met die soek na kos geword. Halfape het die eienskappe van insekvreters behou ('n gepunte bek met baarde en 'n nat snoet) en het 'n kleiner brein. Tog is hulle ook deel van die orde van primate, onder meer as gevolg van hulle hande, voete en plat naels.
Halfape leef slegs in die tropiese gebiede van Afrika en Asië. Op al die kontinente is hulle nagaktiewe diere met groot oë. Slegs op die eiland van Madagaskar het spesies wat gedurende die dag aktief is ontstaan. Ware ape het nooit die eiland binnegedring nie, en die halfape hier het dus geen kompetisie nie.
Los estrepsirrinos (Strepsirrhini, del griegu strepho, curvu y rhinos, ñariz) son un suborde de primates que la so principal carauterística ye la so ñariz húmeda. Atópase en Madagascar y el sudeste d'Asia y considérase que tienen unes carauterístiques más primitives que los haplorrinos, el so grupu hermano.
La so ñariz conectar cola boca al traviés d'un riegu y tienen les narinas recubiertes d'una membrana desprovista de pelo llamada rinario, como asocede colos perros y gatos. El tamañu del celebru ye menor y el so bulbu olfatorio mayor que nos haplorrinos.
Cola esceición del aye-aye, tolos estrepsirrinos tienen los incisivos bien atarraquitaos y un únicu canín. Casi toles especies son nocherniegues y nun tienen cola prensil. La reproducción sigue un ciclu estral. Tienen un úteru en forma de 'Y' y numberoses glándules mamaries.
Xuntu colos tarsios (güei consideraos Haplorrhini) formaben l'antiguu grupu de los Prosimios que, asina definíos son un grupu parafilético.
Los estrepsirrinos inclúin dos infraorden; unu d'ellos ta estinguíu.[1][2]
Suborde Strepsirrhini
.
Los estrepsirrinos (Strepsirrhini, del griegu strepho, curvu y rhinos, ñariz) son un suborde de primates que la so principal carauterística ye la so ñariz húmeda. Atópase en Madagascar y el sudeste d'Asia y considérase que tienen unes carauterístiques más primitives que los haplorrinos, el so grupu hermano.
La so ñariz conectar cola boca al traviés d'un riegu y tienen les narinas recubiertes d'una membrana desprovista de pelo llamada rinario, como asocede colos perros y gatos. El tamañu del celebru ye menor y el so bulbu olfatorio mayor que nos haplorrinos.
Cola esceición del aye-aye, tolos estrepsirrinos tienen los incisivos bien atarraquitaos y un únicu canín. Casi toles especies son nocherniegues y nun tienen cola prensil. La reproducción sigue un ciclu estral. Tienen un úteru en forma de 'Y' y numberoses glándules mamaries.
Xuntu colos tarsios (güei consideraos Haplorrhini) formaben l'antiguu grupu de los Prosimios que, asina definíos son un grupu parafilético.
Yaşburunlar, yaşburun meymunlar (lat. Strepsirrhini) primatlar dəstəsinə aid heyvan yarımdəstəsi. 6 fəsiləsi, 50 növü əhatə edən 26 cinsi var. Bədənlərinin ölçüsü 13 sm dən 70 sm-dək, kütləsi 60—100 q-dan 2 kq-dək olur. Əksəriyyətinin quyruğu uzun, lorilərin quyruğu qısa, bəzən də quyruqsuz olur. Ön ətrafı arxa ətrafından qısadır. Əl va pəncə barmaqları əsasən hərəkətlidir. Baş barmaq əli yumduqda o biri barmaqlara çatır. Tükləri sıxdır. Beynində qırış pa şırımların miqdarı azdır. Afrika tropiklərində, Madaqaskarda, həmçiiin Asiyada və Malayya arxipelaqı adalarında yayılmışdır. Ağacda yaşayırlar. 1—3 bala doğur. Bir çox növlərinin sayı (xüsusilə Madaqaskarda) kəskin surətdə azalır.
Yaşburunlar, yaşburun meymunlar (lat. Strepsirrhini) primatlar dəstəsinə aid heyvan yarımdəstəsi. 6 fəsiləsi, 50 növü əhatə edən 26 cinsi var. Bədənlərinin ölçüsü 13 sm dən 70 sm-dək, kütləsi 60—100 q-dan 2 kq-dək olur. Əksəriyyətinin quyruğu uzun, lorilərin quyruğu qısa, bəzən də quyruqsuz olur. Ön ətrafı arxa ətrafından qısadır. Əl va pəncə barmaqları əsasən hərəkətlidir. Baş barmaq əli yumduqda o biri barmaqlara çatır. Tükləri sıxdır. Beynində qırış pa şırımların miqdarı azdır. Afrika tropiklərində, Madaqaskarda, həmçiiin Asiyada və Malayya arxipelaqı adalarında yayılmışdır. Ağacda yaşayırlar. 1—3 bala doğur. Bir çox növlərinin sayı (xüsusilə Madaqaskarda) kəskin surətdə azalır.
Els estrepsirinis (Strepsirrhini) (del grec strepho, corb i rhis, nas) és un subordre dels primats, la principal característica dels quals és el nas humit. Es troben a Madagascar i al sud-est asiàtic i tenen característiques més primitives que els haplorrhins.
El seu nas es connecta amb la boca a través d'un solc i tenen uns narius envoltats d'una membrana.
La mida del cervell és menor i el seu bulb olfactori més gran que els dels haplorinis. La major part tenen les incisives molt juntes i una sola canina. La majoria d'espècies són nocturnes i tenen la cua prènsil. La reproducció segueix un cicle estral. Tenen un úter en forma de Y i nombroses glàndules mamàries.
Als estrepsirinis, junt amb el grup dels tarsers, se'ls sol anomenar «prosimis». Per tant, els prosimis són un grup parafilètic.
Els estrepsirinis (Strepsirrhini) (del grec strepho, corb i rhis, nas) és un subordre dels primats, la principal característica dels quals és el nas humit. Es troben a Madagascar i al sud-est asiàtic i tenen característiques més primitives que els haplorrhins.
El seu nas es connecta amb la boca a través d'un solc i tenen uns narius envoltats d'una membrana.
La mida del cervell és menor i el seu bulb olfactori més gran que els dels haplorinis. La major part tenen les incisives molt juntes i una sola canina. La majoria d'espècies són nocturnes i tenen la cua prènsil. La reproducció segueix un cicle estral. Tenen un úter en forma de Y i nombroses glàndules mamàries.
Als estrepsirinis, junt amb el grup dels tarsers, se'ls sol anomenar «prosimis». Per tant, els prosimis són un grup parafilètic.
Poloopice (Strepsirrhini) je jedním ze dvou podřádů primátů, je považován za vývojově nižší. Pojmenování podřádu znamená "vlhký nos", což je také jedním z charakteristických rysů poloopic.
Poloopice obývají tropické a subtropické oblasti Asie a Afriky. Nejvíce jich žije na Madagaskaru (infrařády Lemuriformes a Chiromyiformes) a zbytek v Asii a pevninské Africe (infrařád Lorisiformes). Poloopice jsou také velikostně menší než opice a to zhruba o polovinu.
Teprve rody z nadčeledě Adapoidea, např. Donruselia a Cantius, patřící do podřádu Adapiformes, mají od raného eocénu (asi před 50 mil. let) komplex znaků prokazující možnost, že jsou prapředky dnešních poloopic. Ve stejném období existovala příbuzná nadčeleď Omomyoidea s nejznámějšími rody Teilhardina a Steinius, která se svými znaky signalizuje podobnost k dnešním nártounům.
Žádná z těchto nadčeledí, předchůdců dnešních poloopic, nemá náznaky toho, že se z ní vyvinuli vyšší primáti. Proto se vyvozuje, že poloopice nejsou předchůdci vyšších primátů, ale že se oba podřády vyvíjely vedle sebe a mají pouze společného předka z pozdního paleocénu (asi před 60 mil. let).[1]
Poloopice jsou vývojově nižší skupinou primátů žijících na stromech. Jejich mozek je ve srovnání s vyššími primáty, vzhledem k tělesné velikosti, menší. Obličejovou část mají podlouhlou, neosrstěný a vlhký protažený čenich se smyslovými fousky je srostlý s horním rtem a je připojen k dásni, což neumožňuje výraznější mimiku obličeje. Uzavřené očnice způsobují v obličeji typický kruh kolem očí. Samice mají více párů mléčných bradavek. Ocas je většinou dlouhý a huňatý, výjimkou je rod indri.
Většina poloopic jsou nočními živočichy, jsou pro to vybaveni očima se zvláštní odrazovou vrstvou zlepšující vidění za tmy, dobrým čichem a sluchem, uši mají pohyblivé boltce. Stereoskopické vidění ale nemají dokonalé, osy jejich očí nejsou rovnoběžné, ale rozbíhají se.
Téměř celý podřád (mimo ksukolovitých) má tzv. zubní hřebínek, utvořený z nižších spodních řezáků a špičáků sloužící k čistění srsti, hřebínek si čistí zvláštním podjazykovým orgánem, tzv. druhým jazykem. Dalším specifickým rysem je dlouhý, často rozeklaný dráp na druhém nebo třetím prstu sloužící k různým specializovaným činnostem. Palec u zadních končetin je oddělen od ostatních prstů, umožňuje tak pevné uchopení na větví. Zadní končetiny jsou mohutnější a delší, při skákání se jimi odrážení a zase na ně dopadají.
Některé poloopice se živí téměř jen rostlinami (indriovití, lemurovití), jiné zas převážně drobnými živočichy (nártounovití). Většinou jsou nočními živočichy, některé rody se vydávají za potravou ve dne (lemurovití denní, sifaka). Svůj život v převážné míře prožívají na stromech, výjimečně při nedostatku potravy vycházejí plenit i políčka domorodců (ksukolovití).
Po větvích stromů se mnohé pohybují hbitě po čtyřech končetinách, dobře šplhají a skáčou, ovládají tzv. vertikální lpění a skákaní, jiné zase jen pomalu popolézají (outloňovití). Při pozemním přesunu za potravou skáčou jako klokani jen po zadních končetinách (kombovití). Denní nebo noční období klidu přespávají na stromech. Některé rody (makiovití) dokonce přespávají období sucha v létě kdy je nedostatek potravy, tehdy hibernují v dutinách stromů i čtvrt roku, teplota těla jim kolísá s teplotou okolí, tráví nahromaděný podkožní tuk u kořene ocasu.
Žijí v různém společenském uspořádání. Některé druhy jsou samotáři (samci kombovitých, outloňovitých), jiné monogamní a žijí v párech (indriovití) nebo polygamní a tvoří větší společenstva (lemurovití denní).
Poloopice (Strepsirrhini) – dříve (Prosimii, Prosimiae) jsou klasifikováni podle posledních genetických poznatků kladisticky, jsou do jednotlivých taxonů zařazování podle vzájemné příbuzností. Jsou monofyleticky rozdělení do tří infrařádů, které respektují vzájemné genealogické vazby.
Poloopice (Strepsirrhini)
│ ├── infrařád lemuři Lemuriformes │ ├── nadčeleď lemurové (Lemuroidea) │ │ ├── čeleď lemurovití denní (Lemuridae) │ │ ├── čeleď lemurovití noční (Lepilemuridae) │ │ └── čeleď indriovití (Indridae) │ └── nadčeleď makiové (Cheirogaleoidea) │ └── čeleď makiovití (Cheirogaleidae) ├── infrařád Chiromyiformes │ └── čeleď ksukolovití (Daubentoniidae) └── infrařád Lorisiformes ├── čeleď outloňovití (Lorisidae) └── čeleď kombovití (Galagonidae)
Obrázky, zvuky či videa k tématu Poloopice ve Wikimedia Commons
Poloopice (Strepsirrhini) je jedním ze dvou podřádů primátů, je považován za vývojově nižší. Pojmenování podřádu znamená "vlhký nos", což je také jedním z charakteristických rysů poloopic.
Halvaber (Strepsirrhini) er en af to underordner af primater med omkring 90 arter.[1] Gruppen omfatter lemurer og aye-ayen fra Madagaskar, galagoer og pottoer fra Afrika og lorier fra Sydøstasien. De kaldes halvaber, fordi de har bevaret mange primitive træk i forhold til de egentlige aber, f.eks. er mange halvaber nataktive. Tidligere regnedes spøgelsesaber også til halvaberne, men de placeres nu i den anden underorden af primater, Haplorhini. Halvaber er de eneste oprindelige primater på Madagaskar.
En klassifikation af halvaberne, der deler dem i to infraordner:[2]
Halvaber har i lighed med aber som regel gribehænder og gribefødder og bevæger sig meget oppe i træerne. Gruppen er kendetegnet ved, at næsen er fugtig og er forbundet med overlæben som hos de fleste pattedyr. Den vigtigste sans er lugtesansen, i modsætning til haplorhinerne (den anden underorden af primater), hvor synet har en større rolle.
Som alle primater har halvaber en øjenhule, der er beskyttet af en benring,[3] men både nulevende og uddøde halvaber mangler en tynd bagvæg bag øjet, det postorbitale lukke, hvilket kun forekommer hos de haplorhine primater.[3][4] Øjeæblet ligger op ad tyggemusklen som tilfældet er for de fleste pattedyr.
På Madagaskar har halvaberne generelt få naturlige fjender, og har udviklet sig til de dagaktive lemurer. Før mennesket kom til øen, fandtes arter af lemurer helt op i gorilla-størrelse.[5] De øvrige halvaber er stort set alle natdyr. Hele gruppen, inklusiv de dagaktive lemurer mangler farvesyn, og føden består i højere grad af insekter og andre små dyr end af frugt som man normalt forbinder med primater. Hjernen er desuden lille, men lugtelappen er veludviklet.[6][4]
Alle nulevende halvaber (infraorden Lemuriformes) bortset fra aye-ayen har nogle specielle tænder, der danner en såkaldt tandkam.[7][8] Den består af enten to eller fire fremadrettede fortænder eller hjørnetænder i underkæben og anvendes til pelspleje.[9] Hos aye-aye findes i stedet to fortænder, der vokser livet igennem og minder om dem man finder hos gnaverne. Flere af de nyligt uddøde arter på Madagaskar havde ikke en tandkam. De største halvaber, indrierne, har kun fire tænder i tandkammen i modsætning til alle andre, der har seks. Halvaber har desuden en renseklo på fodens anden tå, der ligesom tandkammen anvendes til pelsrensning.
Halvaberne har beholdt en række primitive træk, men har i sagens natur haft lige så meget tid som aberne til at udvikle sig. De er derfor lige så tilpassede og avancerede som disse, men er blot tilpasset en anderledes levevis, f.eks. er de nataktive. Halvaber mangler forskellige afledte træk, der er fordelagtige for dagaktive primater.
De fleste eller alle arter af nulevende halvaber menes at besidde et reflekterende lag bag nethinden kaldet tapetum lucidum, der forbedrer synet om natten,[10][8] men de mangler fovea, der er en central fordybning i øjets gule plet, hvilket forbedrer synet om dagen. Dette adskiller dem fra spøgelsesaberne, der mangler tapetum lucidum, men besidder en fovea.[11]
Halvaber tillægges traditionelt manglen på sammenvoksede nedre kæbehalvdele,[4] men det var dog almindeligt, at disse var sammenvoksede hos den uddøde infraorden Adapiformes.[12] Også hos adskillige uddøde kæmpelemurer var de nedre kæbehalvdele sammenvoksede.[13]
Det fugtige, nøgne område omkring næseborene (rhinarium) og den foldede slimhinde mellem næsetip og mund (philtrum) afspejler deres kommunikationssystem, som i langt højere grad end hos haplorhinerne er baseret på lugtesansen.
Halvaber har desuden ofte mere end to brystvorter og får ofte mere end en unge ad gangen. De har også et andet moderkagesystem, der er mere primitivt end haplorhinernes.[kilde mangler]
Den langsomme plumplori (Nycticebus coucang) slikker sin unge med ildesmagende, giftigt spyt, når ungen parkeres. Hos galagoerne ligner nogle arter hinanden så meget i udseendet, at de kun kan skelnes på deres karakteristiske skrig.[kilde mangler]
Halvaber (Strepsirrhini) er en af to underordner af primater med omkring 90 arter. Gruppen omfatter lemurer og aye-ayen fra Madagaskar, galagoer og pottoer fra Afrika og lorier fra Sydøstasien. De kaldes halvaber, fordi de har bevaret mange primitive træk i forhold til de egentlige aber, f.eks. er mange halvaber nataktive. Tidligere regnedes spøgelsesaber også til halvaberne, men de placeres nu i den anden underorden af primater, Haplorhini. Halvaber er de eneste oprindelige primater på Madagaskar.
Die Feuchtnasenprimaten,[1] Feuchtnasenaffen[2] oder Nacktnasenaffen[3] (Strepsirrhini oder Strepsirhini)[4] sind eine Verwandtschaftsgruppe der Primaten und werden den Trockennasenprimaten gegenübergestellt. Traditionell wurden sie dagegen mit den Koboldmakis als Halbaffen zusammengefasst.
Feuchtnasenprimaten unterscheiden sich in einer Reihe von Merkmalen von der anderen Unterordnung, den Trockennasenprimaten. Namensgebender Unterschied ist der Nasenspiegel (Rhinarium), der bei diesen Tieren wie bei den Katzen feucht ist, was sich auch im besser entwickelten Geruchssinn widerspiegelt. Weitere Unterschiede liegen im Daumen, der nur in einem schwächeren Ausmaß den anderen Fingern gegenübergestellt werden kann, einer vorhandenen Putzkralle an der zweiten Zehe und anderen anatomischen Merkmalen. Darüber hinaus kommen bei Feuchtnasenprimaten eher Mehrlingsgeburten vor, während bei den Trockennasenprimaten die Einzelgeburten überwiegen.
Fünf der sieben Familien leben auf der Insel Madagaskar. Die beiden anderen kommen im mittleren und südlichen Afrika sowie in Süd- und Südostasien vor.
Man unterscheidet drei rezente Teilordnungen:
Eine weitere Gruppe, die Adapiformes, umfasst eine Reihe ausgestorbener Arten, die vom Eozän bis zum Miozän aus Nordamerika und Eurasien belegt sind.
FeuchtnasenprimatenKatzenmakis (Cheirogaleidae)
Wieselmakis (Lepilemuridae)
Indriartige (Indriidae)
Gewöhnliche Makis (Lemuridae)
Fingertiere
(Daubentoniidae)
Loris (Lorisidae)
Galagos (Galagonidae)
Die Feuchtnasenprimaten, Feuchtnasenaffen oder Nacktnasenaffen (Strepsirrhini oder Strepsirhini) sind eine Verwandtschaftsgruppe der Primaten und werden den Trockennasenprimaten gegenübergestellt. Traditionell wurden sie dagegen mit den Koboldmakis als Halbaffen zusammengefasst.
D Füechtnasenaffe (Strepsirrhini) si en Underornig vo de Primate. Früehner si d Dier in dere Gruppe as Halbaffe bezeichnet worde, zu dene si au no d Koboldmaki grächnet worde. Die Bezeichnig gältet aber as veraltet.
D Füechtnasenaffe underscheide sich in ere Reihe vo Merkmol vo dr anderen Underornig, de Drochenasenaffe. Dr Underschiid won e dr Name ge het, isch dr Nasespiegel (Rhinarium), wo bi dene Dier wie bi de Chatze füecht isch, was sich au im besser entwicklete Gruchssinn widerspieglet. Wiiteri Underschiid lige im Duume, wo nume im ene schwechere Usmass de andere Finger cha gegenübergstellt wärde, ere Butzchralle am zweite Zeche und andere anatomische Merkmol. Drüber us chömme bi Füechtnasenaffe ehnder Mehrlingsgeburte vor, währed bi de Drochennasenaffe d Einzelgeburte hüfiger si.
Fümf vo de siibe Familie läbe uf dr Insle Madagaskar. Die beiden andere chömme im mittlere und südlige Afrika und in Süd- und Südostasie vor.
D Füechtnasenaffe (Strepsirrhini) si en Underornig vo de Primate. Früehner si d Dier in dere Gruppe as Halbaffe bezeichnet worde, zu dene si au no d Koboldmaki grächnet worde. Die Bezeichnig gältet aber as veraltet.
Strepsirrhini ili Strepsirhini (grč. στρεψίς – strepsis = uvrnuto, vijugavo, u vidu zareza + ῥινός - rinos = nos), strepsirhini ili mokronosci (preciznije: mokronosničari), podred su primata u kojem su lemuroliki predstavnici (Lemuriformes) sa: lemurima Madagaskara, galago ("bushbabies" – bebe grmlja), poto iz Afrike i lori iz Indije i jugoistočne Azije. Pripada im i podred izumrlih adapiformnih (Adapiformes) primata, raznolike i široko rasprostranjene grupe koje su živjele tokom eocena, prije 56 do 34 miliona godina. Adapidi su naseljavali Evropu, Sjevernu Ameriku i Aziju. Nakon klimatskog zahlađenja, na sjevernoj hemisferi su iščezli. Pretpostavkja se da su posljednji adapidi izumrli krajem miocena (prije ~7 miliona godina). Adapiformni primati se ponekad nazivaju i "lemuroliki", iako raznolikost ni lemura ni adapiformnih primata ne podržavaju ovu uporedbu.[1][2][3][4]
Ime ovog podreda je prvi puta koristio francuski prirodnjak Étienne Geoffroy Saint-Hilaire, 1812. kao subordinirajuću kategoriju u poređenju sa grupama Platyrrhini (majmuni Novog svijeta) i Catarrhini (majmuni Starog svijeta).
Kada je britanski zoolog Reginald Innes Pocock oživio naziv Strepsirrhini i protumačio ga kao Haplorhini, 1918. godine, on je izostavio drugo "'r"' iz oba ("Strepsirhini" i "Haplorhini" umjesto "Strepsi rrhini" i "Haplorr hini"). Iako nije uklonilo drugo "r" iz Platyrrhini ili Catarrhini, oba su također ostala pod nazivom koji je ustanovi E. Geoffroy 1812. Nakon Pococka, mnogi istraživači su nastavili da pišu Strepsirrhini sa jednim "r", sve do primatologa Paulina Jenkinsa i Prua Napiera, koji su ukazali na grešku, 1987.
Dvije vodeće taksonomske podjele za ovaj podred dijele današnje strepsirine u dvije superfamilije: Lemuroidea i Lorisoidea, unutar dva pripadajuća infrareda (Lemuriformes i Lorisiformes). Podred obuhvata srodnu grupu, a zamijenio je širokoj upotrebljavani, a sada zastarjeli, naziv podreda Prosimii ("polumajmuni"), koji je uključivao mokronosce i avetnjake (tarzijuse). Grupisanje se zasniva uglavnom na zajedničkim anatomskim osobinama. Danas su iz mokronosaca isključeni avetnjaci, koji su sada podijeljeni u drugi veliki podred primata: Haplorrhini, zajedno s repatim majmunima i antropoidima. Strepsirini se često neprimjereno nazivaju "živi fosili". Umjesto toga, potrebno je shvatiti da su oni nezavisno evoluirali milionima godina pod uticajem prirodnog odabiranja i da su se udaljili popunjavanjem mnogih ekoloških niša. Neke od njihovih osobina mogu se izvesti iz simpleziomorfnih predačkih primata, dok su ostale jedinstvene za mokronosce. Strepsirine su definirane mokrim nosem (rhinarium). Oni također imaju manji mozak od simija uporedive veličine, velike olfaktorne (mirisne) režnjeve, a posebni vomerskononi organ (u korijenu nosne pregrade) za utvrđivanje feromona, dvorge maternice sa epitelohorionskom placentom.
Oči ove grupe primata sadrže reflekcijski sloj koji poboljšava noćno gledanje, a anatomija njihovih očnih duplji uključuje okoloočnu prstenastu kost, ali im nedostaje zid tankih kostiju iza toga. Ovi primati proizvode vlastiti vitamin C, dok ga haplorini primati moraju pribaviti iz hrane. Lemuriformne primate odlikuje "zubni češalj", posebna grupa prednjih zuba, a donji dio usta se uglavnom koristi za češljanje krzna kod ličnog dotjerivanja. Gusti češalj se često pogrešno koristi za karakterizaciju svih mokronosaca. Umjesto toga, lemuriformni primati su jedinstveni i ne mogu se uvrštavati među adapiformne. Lemuriformi se kao i bonoboi uređuju i ustima, a također imaju i kandže za dotjerivanje na drugom prstu svakog stopala, za grebanje u oblastima koje su nedostupne ustima i jeziku. Nejasno je da li su ovakve kandže imali i adapiformni primati.
Taksonomija mokronosaca je kontroverzna i ima komplikovanu historiju. Konfuznu taksonomsku terminologiju i pojednostavljenje anatomskih usporedbi stvorili su zablude o filogenetici primata i strepsirrhina. To ilustrira i medijska pažnje koja okružuje jednostavni "Ida" fosil 2009. godine. Mokronosci su se izdvojili od suhonosnih primata u blizini početka adaptacijske radijacije primata, između prije oko 55 i 90 miliona godina. Određivanje starosti udaljavanja na starije periode su zasnovana na genetskoj analizi tzv. molekularnog sata, dok su mlađi datumi zasnovani na oskudnim fosilnim tragovima. Lemuriformni primati su možda evoluirali od oblika potporodice Cercamoniinae ili porodice Sivaladapidae, od kojih su obje bile adapiformne grupe, koji možda potiču iz Azije. Nekada se mislilo da su evoluirali iz porodice Adapidae, specijaliziranijeg i mlađeg ogranka adapiformnih primata, prvenstveno iz Evrope.
Lemuri su na Madagaskar "dosplavarili" prije između 47 i 54 miliona godina, dok su se lori oblici od afričkog galagoa odvojili prije oko 40 miliona godina, a kasnije su kolonizirani u Aziju. Svi živi i izumrli mokronosci su etološki raznoliki, iako su svi prvenstveno drvo-stambeni ("arborealni"). Većina dnevnih lemuriformnih primata su noćne životinje, dok su većina izumrlih adapiformnih životinja bile dnevne. I današnje i izumrle grupe prvenstveno su se hranile voćem, lišćem i insektima. Mnogi od današnjih su ugrožene vrste, zbog uništavanja staništa lova na divljać, u potrazi za "mesom iz žbunja" i hvatanja živih primjeraka za trgovinu egzotičnim kućnim ljubimcima.
Strepsirrhini i Haplorrhini su se razišli ubrzo nakon pojave prvih pravih primata (Euprimates). Odnos između euprimata, vjeveričaraca, koluga i Plesiadapiformes je manje siguran. Ponekad su plesiadapiformni primati grupisani sa euprimatima pod kako. Primati i kolugo su grupisani s primatima pod Primatomorpha, a sva četiri se nalaze pod oznakom Euarchonta.
EuarchontaScandentia (Vjeveričavci)
Dermoptera (Kolugo)
Izumrli:Plesiadapiformes
Tarzijusi (Avetnjaci)
Izumrli: Omomyiformes
Izumrli: Adapiformes
Mokronosci uključuju izumrle adapiformne i lemuriformne primate, koji obuhvataju i lemure i lorisoide (Loris, poto, i galago). Lemuriformni, a posebno Madagaskarski lemuri često se neodgovarajuće ukljućuju u "žive fosile".
Rani primati uključuju i noćne i dnevne male okretne vrste, kao i sve koji su bili aborikolni, sa udovima koji su bili posebno prilagođeni za finte na malim granama. Plesiadapiformes iz ranog paleocena se ponekad smatraju "arhaičnim primatima", jer su im zubi bili slični onima kod ranih primata i zato što su imali sličan način prilagođavanja za život na drveću, kao što su različiti palčevi. Iako su usko vezanu za primate, oni mogu predstavljati i parafiletsku grupu iz koje su primati mogli ili nisu mogli direktno evoluirati. Neki rodovi su možda mnogo srodniji kalugu, poznatom kao "leteći lemur", koji je također blisko srodan primatima. Fosilni ostaci prvih pravih primata (Euprimates) pojavljuju se tek u ranom eocenu (~ 55 miliona godina), kada počinje njihova adaptacijaka radijacija (prilagodbeno širenje) po Sjevernoj hemisferi tokom kratkog perioda brzog globalnog zatopljenja, poznatog kao paleocen-eocen. U ove prve primate spadaju oblici poput: Cantius, Donrussellia, Altanius i Teilhardina na sjevernom kontinentima, kao i veoma upitni (i fragmentarni) fosilni Altiatlasius iz paleocena Afrike. Taj popis najranijih fosilnih primata često se dijeli u dvije grupe, adapiformnu (Adapids, Adapiphormes ili Adapoidi) i omomiformnu (Omomyiformes) ili omomiidi (sumnjiva srodnost sa avetnjacima). Obje grupe su se pojavile naglo, bez prijelaznih fosilnih oblika, koji bi ukazivali na njihove pretke, a obje grupe su bile bogato raznolike i široko rasprostranjene (u eocenu). Iako je nekoliko fosila postojećih primata grupe Lemuriformes, tarsierzijusa ili simija – majmuna poznato od ranog do srednjeg eocena. Genetski dokazi i noviji fosilni nalazi ukazuju da su možda bili prisutni u ovom početkom prilagodbenom širenju. Razvoj između strepsirrhina, majmuna i tarzijusa vjerovatno je slijedila gotovo odmah nakon pojave prvih primata.
Izumrli adapiformi i strepsirrhini dijeli mnoge anatomske sličnosti sa lemuriformnim praprimatima. Oni se ponekad i nazivaju primatoliki lemuri, iako raznolikost i lemura i adapiformi ne podržava ovu analogiju. Kao i današnji strepsirrhini, i adapiformni oblici su bili izuzetno raznoliki, sa najmanje 30 rodova i 80 vrsta poznatih iz fosilnih zapisa od ranih 2000-ih. Širili su su preko Laurazije (tj. hipotetičnog kopnaBeringija), tokom eocena, neki čak i u Sjevernu Ameriku preko tog kopnenog mosta. Bili su među najčešćim sisarima, sudeċi prema nalazištima fosila iz tog vrenmena. Nekoliko rijetkih vrsta također su pronađene u sjevernoj Africi. Najviše osnovnih svojstava adapiformnih oblika uključuju rodovi Cantius iz Sjeverne Amerike i Evrope i Donrussellia iz Evrope. Potonji je imao najviše predačkih osobina, tako da se često smatra da je pripadao sestrinskoj grupi ili matičnoj grupi drugih adapiformnih organizama
Adapiformni fosili se često dijele u tri glavne grupe:
Mogući srodnički odnosi između adapiformnih i lemuriformnih primata nisu jasni, tako da je položaj adapiformnih kao parafiletskih matičnih grupa pod znakom pitanja. Oba podatka – molekularni sat i novi fosilni nalazi – ukazuju na to da je izdvajanje lemuriformnih primata od ostalih, a kasnije i podjela lemuri – lorisoidi potječu iz vremena pojave adapiformnih grupa u ranom eocenu. Ipak, usaglašavanje rezultata može pomiriti razlike između molekularnog sata i fosilnih nalaza, daje prednost određivanja vremenskog perioda širenja ovih vrsta na noviju epohu. Fosilni nalaz ukazuje na to da su se strepsirrhinski adapiformi i haplorinski omomiformi morali razvijati samostalno još prije početka eocena, iako njihovi glavni članovi dijele dovoljno stomatoloških sličnosti koje ukazuju na to da su se oni razišli u paleocenu (prije 66-55 miliona godina).
Porijeklo lemuriformnih primata je nejasno i diskutabilno. Američki paleontolog Philip D. Gingerich predložio je tezu po kojoj su lemuriformne grupe evoluirale od primata iz nekoliko rodova evropskih adapidida, a na osnovu sličnosti između prednjih donjih zuba od adapida i postojećih lemuriformnih (polu)majmuna. Međutim, ovo gledište nije snažno podržavano zbog nedostatka jasnih prelaznih fosila. Umjesto toga, lemuriformne skupine mogu biti potomci nekoliko rodova vrlo rane grane azijskih cerkamonina (Cercamoniinae) ili su se sivaladapidi (Sivadapidae) doselili u Sjevernu Afriku.
Do otkrića tri 40 miliona godina starog fosila lorisoida (Karanisia, Saharagalago i Wadilemur) u slojevima oaze Faiyum (Egipat), između 1997. i 2005. godine, najstariji poznati lemuroliki primati su bili oni iz ranog miocena (~ 20 miliona godina koji su živjeli na području Kenije i Ugande). Ova novija otkrića pokazuju da su lemuriformni primati bili prisutni u srednjem eocenu na području Afrike i Arabijskog poluostrva i da su se lemuriformna loza i svi drugi taksoni strepsirrhina razišli prije toga. Djebelemur iz Tunisa potječe iz vremena kasnog ili ranog srednjeg eocena (prije 52-46 miliona godina) i da se smatra cerkamoninom (potporodica Cercamoniinae), ali je možda bio grana lemuriformnih primata. Azibiidae iz Alžira potječu otprilike iz istog perioda, a mogu biti sestrinska grupa porodice Djebelemuridae (djebelemuridi). Zajedno sa Plesiopithecus iz kasnog eocena u Egiptu, a ovi nalazi mogu biti kvalificirani kao stabla lemuriformnih predstavnika iz Afrike.
Procjene na osnovi molekularnog sata ukazuju na to da su se lemuri i lorisoidi razišli u Africi za vrijeme paleocena, prije oko 62 miliona godina. U razdoblju između prije 47 i 54 miliona godina, lemuri na Madagaskaru su se "splavarenjem" sa afričkog kontinenta našli u izolaciji. Tu su ostvarili široku raznovrsnost i popunili ekološke niše, koje obično zauzimaju repati i bezrepi ("viši") majmuni, kao i ostali sisari.
Primati Strepsirrhini su prvi put grupirani u rod Lemur, što je uradio švedski taksonom Carolus Linnaeus u 10. Izdanju Systema Naturae, objavljenom 1758. godine. U njegovo vrijeme samo tri vrste su bile priznate, od kojih se jedna (kolugo) više ne priznaje kao primat. Godine 1785. holandski prirodnjak Pieter Boddaert podijelio je rod Lemur u dva roda: Prosimia (lemuri, kolugo i tarzijusi (avetnjaci) i Tardigradus za lorise). Deset godina kasnije, Étienne Geoffroy Saint-Hilaire i Georges Cuvier grupisali su tarzijuse i galagoe zbog njihovih morfoloških sličnosti, što je podržao i njemački zoolog Johann Karl Wilhelm Illiger, koji ih stavlja u porodicu Macrotarsi, dok lemure i tarzijuse svrstava u skupinu prosimija (Prosimii) 1811. godine. Uvažavanje tarzijusi-galago svrstavanja nastavljeno je dugi niz godina, sve do 1898., kada je nizozemski zoolog Ambrosius Hubrecht kod ove dvije grupe uočio dva različita oblika nastanka posteljice, na osnovu čega izdvaja dvije grupe..
Engleski komparativni anatom William Henry Flower je kreirao podred Lemuroidea, 1883., razlikujući ove primate od simija (majmuna), koje je engleski biolog St. George Jackson Mivart uvrstio u podred Anthropoidea (= Simiiformes). Prema Floweru, podred Lemuroidea sadrži porodice Lemuridae (lemuri, lori i galago), Chiromyidae (aj-aj majmun), i Tarsiidae (avetnjaci). Naziv Lemuroidea je kasnije zamijenio Illigeru podred Prosimii. Mnogo godina ranije, 1812., E. Geoffroy je prvi nazvao podred Strepsirrhini, u koji je uključivao i tarzijuse. Ova taksonomija je ostala nezapažena sve do 1918. godine, kada je prema strukturi nosa, Pocock vratio u upotrebu naziv podreda Strepsirrhini, a tarzijuse i simijske majmune uključuje u novi Haplorhini. To nije bilo primjenjivano sve do 1953. godine kada je britanski anatom William Hill Charles Osman napisao cjelokupni volumen o anatomiji strepsirrhina, pa je Pocockova taksonomska sugestija bila zapažena i ušla je u široku upotrebu. Od tada, taksonomija primata je prešla odnose između Strepsirrhini-Haplorhini i Prosimii-Anthropoidea više puta. Glavnina akademske literature daje osnovni okvir za taksonomiju primata, obično uključujući i nekoliko moguċih taksonomskih okvira. Iako se većina stručnjaka slaže sa modelima filogenije, mnogi se ne slažu oko gotovo svakog nivoa klasifikacije, što preveliki broj revizija samo još usložnjava odavno prisutnu zabunu u ovoj oblasti.
Rasprave o filogenetskim vezana i odnosima najčešće se ponavljaju u primatologiji 1970-ih, 1980-ih i početkom 2000-ih. Neslaganja su posebno uočljiva po pitanju filogenetskog položaja tarzijusa (avetnjaka) u odnosu na simije (majmune) i druge prosimije (polumajmune). Oni su najčešće smješteni u podred Haplorhini sa simijama ili u podred Prosimii sa strepsirrhinima. Prosimii je jedna od dvije tradicionalne podgrupe, a i ne temelje se primarno na evolucijskoj razdiobi. To je grupa koju više vežu anatomske osobine nego filogenetske grane, dok je Strepsirrhini-Haplorrhini taksonomija zasnovana na evolucijskim odnosima. Ipak, oba sistema i dalje postoje jer Prosimii-Anthropoidea taksonomija je odavno poznata i često viđena u istraživačkoj literaturi i udžbenicima.
Strepsirrhine su uobičajeno okarakterizirane po nekoliko predačkih osobina koje ne dijele sa simijama, a posebno rhinarium. S obzirom da se smatra da su bliski srodnici avetnjacima, omomiiformni primati su uvršteni kao haplorini. Međutim, razmak od korijena gornjih sjekutića ukazuje na to da su možda imali rhinarium kao i streptirrhini. Ostali mokronosničari imaju duge njuške, zamršeni maksilopokretački kompleks, relativno veliki mirisni organ, a manji mozak. Gusti češalj za češanje i uređivanje je također zajednički, što se susreće i među lemuriformnim primatima, iako se često i pogrešno koristi prilikom objašnjavanja grane Strepsirrhina. Često se spominje i "strepsirrhinsko češljanje" ili se uz izvještavanja o Strepsirrhinima uzimaju "češljasti zubi primata", što se također može naći u literaturi. Međutim, jednoj grupi (Adapiformes) ovih primata nedostaje "pribor" za češljanje. Gusti češalj je stoga glavni zaštitni znak lemuriformnih primata, iako ga je najmanje jedna porodica zadržala, ali u izmijenjenom obliku. Strepsirrhinski primati su također ujedinjeni u posjedovanju jednostavne placente, epiteliohorionske posteljice. Za razliku od avetnjaka i saimija, sposobni su za biosintezu vitamina C i ne moraju ga uzimati u ishrani. Dalji genetski dokazi putem zajedničkog posjedovanja tri SINE markera u analizi odnosa između tarzijusa i simija, potvrđuju ih kao granu suhonosaca. Zbog historijskog miješanja grupa koje su uključivale avetnjake i bliske srodnike primata, kao i podredovi Prosimii, i Strepsirrhini su prozvani "nižim primatima". Bez obzira na to grane Strepsirrhini i Haplorrhini se uglavnom više prihvaćene i posmatrene kao taksonomska podjela. Tarzijusi liče na strepsirrhine i aimije na različite načine i od početka postoji podjela između strepsirrhina, tarzijusa i simija. Ta podjela je drevna i teško će se riješiti. Treći taksonomski aranžman sa tri podvrste se ponekad također koristi: Prosimii, Tarsiiformes. Pojam prosimije (polumajmuni) se više ne koristi u službenim taksonomijama, ali se još uvijek koristi za ilustraciju ponašanja u ekologiji tarzijusa u odnosu na druge primate.
†Adapiformes
stem Lemuriformes
Daubentoniidae
Ostali lemuri
Lori
Galago
U okviru grupe ‘’Strepsirrhini’’, dvije zajedničke podjele uključuju ili dva (‘’Adapiformes’’ i ‘’Lemuriformes)’’ ili tri (‘’Adapiformes’’, ‘’Lemuriformes’’, ‘’Lorisiformes’’) infrareda. U nekim taksonomijama se i ‘’Daubentoniidae’’ (aj-aj majmuni) stavljaju u svoj infrared, ‘’Chiromyiformes’’, dok se u nekim slučajevima, ‘’Plesiadapiforms’’ uključeni u red primata. Tada se ‘’Euprimates’’ ponekad tretiraju kao podred sa ‘’Strepsirrhini’’ i postaju infrared, a ‘’Lemuriformes i drugi postaju parvredovi. Bez obzira na infraorodovsku taksonomiju, Strepsirrhini se sastoji od tri rangirane superporodice i 14 porodica, od kojih je sedam izumrlih. Tri od njih su uključeni u nedavno izumrle (subfosile) gigantskih lemura sa Madagaskara, od kojih su mnogi izumrli u zadnjih 1.000 godina, nakon što su ljudi nastanili ovo ostrvo.
Kada se Strepsirrhini podijele u dva infrareda, grana sadrži sve “češljozube” primate pa se može nazvati i "Lemuriformi". Podjela u u tri infrareda, naziv "lemuriformi" se odnosi samo na madagaskarske lemure, a češljozubi primate se nazivaju ili "krunasti mokronosci’’ (strepsirrhini) ili "postojeći strepsirrhini". Zabuna ove posebne terminologije s općim pojmom "strepsirrhine’’, uz pojednostavljivanje anatomskih usporedbi i nejasnih zaključaka, može dovesti do zablude o filogenezi primata i nesporazuma oko primata iz eocena. To je moguće zato što skeleti adapiformnih primata dijele jake sličnosti sa lemurima i lorisidima, pa su ih istraživači često označavali kao "primitivni" strepsirrhini, preci lemura ili sestrinska grupa današnjih strepsirrhina. Oni su uključeni u ‘’Strepsirrhini’’, a i smatraju se glavnim članovima ove grane. Iako njihov status kao pravih primata nije upitan, nejasan je odnos između adapiformnih i drugih živih i fosilnih primata, što dovodi do višestruke podjele unutar grupe ‘’Strepsirrhini’’. Često se i adapiformne grupe stavljaju u svoj infrared, a na osnovu anatomskih razlika unutar lemuriformnih primata i njihovih nejasnih odnosa. Kada se naglašavaju osobine kod lemuriforma (koje mogu ili ne mogu biti synapomorphic), oni su ponekad smanjeni na porodici u infrared Lemuriforma (ili natporodici Lemuroidea). Ako se posmatraju zajedničke osobine lemuriformnih primata, one ponekad ograničavaju familije u infrared ‘’Lemuriformama’’ (ili superfamiliji ‘’Lemuroidea’’)
Prvi fosil adapiformnih primata (‘’Adapis parisiensis’’) uvrstio je francuski prirodnjak Georges Cuvier 1821., koji je srodan sa oblikom ‘’Hyrax’’ ("’le Daman "), a smatra se članom grupe pod sada zastarjelim nazivom ‘’Pachydermata’’ (debelokošci). Isprva, ovaj fosil nije prepoznat kao primat, što je je ponovo procijenjeno tokom ranih 1870-ih. Izvorno, svi adapiformni su uključeni u porodicu ‘’Adapidae’’, koja je podijeljena u dvije ili tri podporodice: ‘’Adapinae’’, ‘’Notharctinae’’, a ponekad i ‘’Sivaladapinae’’. Svi sjevernomerički adapiformni nalazi se stavljaju pod ‘’Notharctinae’’, dok se oblici Starog svijeta obično ubrajaju u ‘’Adapinae’’. Oko 1990-ih, počele su se prikazivati dvije različite grupe evropskih "adapida", na osnovu razlike u postkanijskom kosturu i zubima. Jedan od ova dva evropska oblika je identificiran kao ‘’Cercamonii’’, koje su u vezi sa notarktoidima (uglavnom u Sjevernoj Americi, dok se druga grupa obično svrstava među adapide. Tri glavne adapiformne grupe se sada obično smatraju kao tri porodice unutar ‘’Adapiformes’’ (‘’Notharctidae’’, ‘’Adapidae’’ i ‘’Sivaladapidae’’), ali su u upotrebi i druge podjele u rasponu od jedne do pet porodica.
Svi lemuriformi posjeduju specijaliziranu zubnu strukturu zvanu črešalj. Izuzetak su aj-aj majmuni, kod kojih su izmijenjena dva kontinuirano rastuća sjekutića(ili očnjaka), slično onima kod glodara, a iza njih su premolari u obliku očnjaka. Upotrebljavaju se tokom oralnog uređivanja krzna. Zubni češalj se sastoji od dva ili četiri niza donjih sjekutića i očnjaka u ležećem položaju iza kojih slijede pretkutnjaci u obliku očnjaka. Dlake koje se nakupljaju između zuba se pročešljavanjem uklanjaju pomoću poleđine jezika ili "podjezika". Lemuriformi također imaju istu strukturu na drugom prstu svakog stopala, dok ‘’Adapiformi’’ nisu imali češalj. Umjesto toga, njihovi donji sjekutići variraju u orijentaciji -od donekle ležećeg položaja da nešto vertikalnog -a donji očnjaci su usmjereni prema gore i često su bili istaknuti. Možda su imali i kandže za češljanje.
Kao i kod svih primata, orbite očnh duplji kod strepsirrhina imaju zaštitni koštani prsten preko kojeg se ostvaruje vezu između prednjih i jagodičnih kostiju. U obje skupine, kod današnjih i izumrlih strepsirrhina, nedostaje tanak koštani sloj iza oka, zvani postorbitni zastor, što ima samo još kod haplorinih primata. Oči strepsirrhina su usmjerene prema naprijed, pa imaju stereoskopski vid. Među živim mokronosničarima, većina ili sve vrste posjeduju reflektivni sloj iza očne mrežnjače, pod nazivom ‘’tapetum lucidum’’, što poboljšava vid i pri slabom svjetlu, ali im nedostaje ‘’ovea centralis’’, što poboljšava vid danju. Ovo ih razlikuje od tarzija, kojima nedostaje ‘’tapetum lucidum’’, ali imaju foveu.
Strepsirrhinski primati imaju relativno znatno veći mozak u poređenju sa većinom sisara. U odnosu na majmune oni imaju mali mozak, s obzirom na veličinu tijela. Također se ističu po nepovezanim donjeviličnim mandibulskim simfizama, dok je njihova povezanost bila uobičajena kod adapiformnih primata. Nekoliko izumrlih gigantskih lemura također su imali fuzionirane simfize. Mnoge noćne vrste imaju velike, međusobno neovisno pokretne oči.
Struktura srednjeg i unutrašnjeg uha strepsirrhina se razlikuje od one kod lemura i lorisoida. Kod lemura, dna bubnih duplji, koje okružuje srednje uho, su proširene. To stvara izvanbubni prsten, koji podržava bubne opne i slobodnu auditivnu bullu. Ovo svojstvo je također viđeno i kod adapiformnih grupa. Lorisoidi imaju manje okolobubnične duplje i okolni prsten postaje priključen na rubu slušnog kanala. Bubne šupljine lorisoida također imaju dva dodatna zračna prostora, kojih nema kod lemura. Kod orisoidia i lemura porodice ‘’Cheirogaleidae’’ Unutrašnja arterija glave (unutrašnja karotidna arterija) je zamijenjena proširenom širećom arterijom ždrijela. Mokronosničari također posjeduju prepoznatljive odlike u kostima stopala i gležnja, po kojima se razlikuju od haplorina, kao što je spušteni spoj talus-fibula i razlika u položaju ‘’flexor hallucis’ dugog mišića (fleksora fibule) tetive na talusu. Ove razlike daju strepsirrhinima sposobnost složenije rotacije skočnog zgloba i stopala pa se ono može stalno obrtati, ili da bude okrenuto prema osi simetrije (unutra), što je prilagodba za vertikalnu potporu.
Seksualni dihromatizam (različiti obrasci obojenosti mužjaka i ženki) zapaža se kod većine vrsta smeđih lemura, ali lemuri ispoljavaju male ili nikakve međuspolne razlike u veličini tijela ili masi. Ovo odsustvo spolnog dimorfizma nije osobina svih strepsirrhina. Neki adapiformni predstavnici su bili seksualno dimorfni, s mužjacima koji imaju veći leđni greben na vrhu lobanje za koji se vežu vilični mišići i očnjaci. Lorisoidi također ispoljavaju izvjesne seksualne dimorfizme, ali su mužjaci obično ne više od 20 % veći u odnosu na ženke.
Rinarij je vlažna, gola površina oko nozdrva kod većine sisara. U naučnoj upotrebi obično se naziva "mokra njuška" ili "mokri nos", zbog vlažnog i sjajnog izgleda. Utor u njegovom centru, koji ide do usta zove se filtrum (philtrum).
Mokronosničari imaju dugu njušku koja se završava u vlažnom i na dodir osjetljivom rinariju, sličnom onom kod pasa i mnogih drugih sisara. Rinarij je okružen zaliscima, koji su također osjetljivi na dodir. Zamršeni pokretači gornje vilice na unutrašnjoj strani nosa, griju i vlaže ulazni zrak, dok je mirisni receptor glavni mirisni organ koji oblaže nosnu šupljinu i u zraku otkriva mirise. Po svojoj veličini, mirisni bulbusi lemura se mogu porediti s onima kod drugih sisara koji žive na drveću.
Na površini rinarija nema mirisnih receptora, tako da ne služi za mirisanje isparljivih supstanci. Umjesto toga, ona ima receptore koji su osjetljivi na dodir (Merkelove ćelije). U rinariju je gornja usna usko povezana sa desnima (gingivama). Nabor sluznice koji se naziva filter (filtrum), proteže se od vrha nosa do usta (gornje usne). Tom vezom, gornja usna je ograničena i ima manje živaca za kontrolu pokreta, što ostavlja manje mogućnosti za pokretljivost gornje usne nego kod majmuna (simija).
Rinarij strepsirrhina može prikupljati relativno slabo isparljive, fluidne hemijske nadražaje na bazi feromona i prenijeti ih u vomeronosni organ (VNO), koji se nalazi ispod i ispred nosne šupljine, iznad usta. VNO je povezan sa ustima kroz nepčanu hrskavičnu strukturu koja komunicira sa otvorom sjekutića. Na kraju prolazi kroz tvrdo nepce ispred usta i izoliran je od zraka koji prolazi kroz nosne šupljine. Tečnost prolazi iz rinarija do usta, a zatim se penje u nasopalatinski kanal do VNO, a podaci se prenose na dodatni mirisni sistem, koji je kod streptirrhina relativno velik. Od dodatnog mirisnog režnja, primljene informacije se proslijeđuju na moždano amigdaloidno jezgro, koje obrađuje emocije, a zatim u hipotalamus, gdje se koordiniraju osnovne tjelesne uloge i metabolički procesi. Ovaj put se razlikuje od onog neuronskog toka koji koristi glavni mirisni sistem.
Svi lemuriformi imaju VNO, kao tarzijusi i neki majmuni Novog svijeta. Adapiformi imaju prazninu (razmak) između gornjih sjekutića, što ukazuje na moguće prisustvo VNO. Međutim, postoje neka neslaganja oko toga da li su ili nisu posjedovali rinarij.
Današnji strepsirrhini imaju epiteliohorionske posteljice, gdje krv majki ne dolazi u direktan kontakt sa fetusom, kao kod hemohorionske posteljice haplorinea. Strepsirrhinska maternica ima dvije komore, tj. dvoroga je. Uprkos tome što je trudnoća slična haplorinima uporedive veličine, kod strepsirrhina brzina rasta fetusa je obično manja, što dovodi do pojave da su potomci nešto manji od jedne trećine veličine novorođenčadi haplorina. Današnji strepsirrhini također imaju niži osnovni metabolizam, koji raste kod ženki tokom trudnoće, što dodatno opterećuje majku.
Većina primata imaju dvije mliječne žlijezde, ali, unutar strepsirrhina, njihov broj i položaj je promjenljiv. Osman Lorisidi ih imaju dva para, dok drugi, kao što je prstenorepi lemur, imaju jedan par na grudima (grudne). Aj-aj majmuni također ima dvije mliječne žlijezde, ali se nalaze u blizini prepona (preponske). Klitoris je ponekad uvećan i viseći, (pseudo-penis), nalik na muški spolni organ, što identifikaciju rodova za posmatrača može učiniti teškom. Klitoris može imati i unutrašnju koščatu strukturu, sličnu penisnoj kosti (baculum) mužjaka. Većina muških primata imaju bakulum, ali je obično veća kd strepsirrhina i obično se na vrhu račva.
Približno 75% današnjih strepsirrhina su noćne životinje, a spavaju u gnijezdima od lišča i grančica drveća, koje prikupe tokom dana. Svi lorisidi kontinentalne Afrike i Azije su noćne životinje u okolnostima približnim antropoidima svog područja koji su aktivni i danju.
Pretpostavlja se da takav način života minimizira njihovu nadmetanje sa antropoidima koji su dnevne životinje. Lemuri sa Madagaskara, koji žive u odsustvu antropoida, imaju mnogo promjenljivije životne cikluse. Aj-aj majmuni, mišji lemuri, runasti lemuri i vižljasti lemuri su noćne životinje, dok su prstenorepi lemuri i mnogi njihovi srodnici, sifake i indri dnevne životinje. Ipak, neki ili svi smeđi lemuri (Eulemur) su kathemeralni, što znači da mogu biti aktivni tokom dana ili noći, ovisno o temperaturi i grabežljivcima. Mnogi postojeći strepsirrhini su dobro prilagođeni za noćne aktivnosti jer imaju relativno velike oči, velike pokretne uši, osjetljive taktilne dlake, jak osjećaj mirisa i tapetum lucidum iza mrežnjače (retine). Među (izumrlim) adapiformima, za većinu se misli da su bili dnevni, s izuzetkom Pronycticebus i Godinotia iz srednjeg eocena Evrope. Imali su velike očne duplje koje ukazuju na noćne aktivnosti. Razmnožavanje kod većine strepsirrhinskih vrsta ima tendenciju da bude sezonsk, posebno kd lemura. Ključni činioci koji utječu na sezonsko razmnožavanje uključuju dužinu kišne sezone, naknadnu dostupnost hrane i vrijeme spolnog sazrijevanja. Kao i drugi primati, strepsirrhini su relativno sporo rastući u odnosu na druge sisare. Periodi bremenitosti i međuvrijeme između rađanje su obično dugi, a mladi se razvijaju polahko, baš kao kodhaplorinih primata. Za razliku od antropoida, neki strepsirrhini imaju i blizno potomstvo sa dva ili tri mladunca, iako neki imaju samo po jednog. Oni koji daju više potomaka grade gnijezda za svoje mlade. Smatra se da su ove dvije osobine grupe ustvari predačke (Symplesiomorphy). Novorođeni su relativno dosta pokretni, ali nisu usklađeni kao mladi kopitari. O dojenčadi brine majka, u relativno produženom periodu u odnosu na mnoge druge sisare, a u nekim slučajevima, dojenčad se udovima drže za krzno majke.
Uprkos relativno manjem mozgu u poređenju sa drugim primatima, lemuri su pokazali takvu razinu operativne inteligencije u rješavanju problema, koja se može porediti sa onom kod antropoida. Međutim, njihova socijalna inteligencija se razlikuje, čeesto i naglašavajuće i unutar grupe, uključujući i inteligenciju međusbne saradnje. To može biti posljedica prilagodbe na nepredvidivu okolinu. Iako kod lemura nisu uočene pojave korištenja objekta kao alata u divljini, ali oni u zatočeništvu mogu biti osposobljeni i za takve aktivnosti, pokazujući osnovno razumijevanje o djelotvornim svojstvima objekata koje koriste.
Noćni strepsirrhini se tradicionalno opisuju kao "usamljenici", iako ovaj pojam više ne prihvataju istraživači koji ih proučavaju. Mnogi smatraju da su "usamljeni za stočnu hranu", ali mnogi iskazuju složene i raznovrsne modele društvene organizacije, često se preklapaju zavičaji i domovi, pokretanje socijalnog kontakta noću i dijeljenje mjesta spavanja u toku dana. Čak su i sistemi parenja promjenljivi, što se vidi kod runastih lemura, koji žive u monogamnim zajednicama. Zbog ove društvene različitosti među njima (usamljeni ili društveni), razina uzajamnog djelovanja uporediva je sa onom kod dnevnih simija. Dodatna naučna svrstavanja predlažu da se naglasi njihova društvenost, raštrkanost ili samotnjačka priroda.[3][4][8][9]
Među današnjim strepsirrhinima, samo dnevni i kathemeralni (dnevno-noćni) lemuri su evoluirali ka životu u grupama sa više mužjaka i više ženki, što se najviše može uporediti sa dnevnim simijama. Ova društvena osobina je uočena i kod dva današnja lemura iz porodica Indriidae i Lemuridae. Na osnovu toga, smatra se da su evoluirale samostalno. Grupe društvenih lemura su manje nego kod simija i bez obzira na sličnosti, strukture zajednice se razlikuju. Nadmoċnost ženki (matrijarhat) je rijetkost kod simija, a prilično je česta kod lemura. Mokronosci provode znatnu količinu vremena u međusobnom češkanju i češljanju, kao modelu društvenog obreda. Kada se lemuriformni primati uparuju i udvaraju, oni međusobno ližu krzno, a zatim se raščešljavaju svojim češljevima i kandžama. Također koriste svoje češljeve na kandžama za mjesta na tijelu do kojih ne mogu doći svojim ustima.
Kao i majmuni Starog svijeta, strepsirrhini se oslanjaju na obilježavanje mirisom, za mnoge od svojih komunikacija. To uključuje razmazivanje sekreta iz epidermnih mirisnih žlijezda na granama drveća, zajedno sa urinom i izmetom. Ispoljavaju se i različiti položaji tijela i geste, a iako je njuška duga i usne nepokretne, to može slabiti izražajnost lica. Zvukovni pozivi su kratkog dometa, ali ima i dalekometnih poziva, kao i hitnih (alarmnih) poziva. Noćne vrste su više ograničene nedostatkom svjetla, pa se njihov komunikacijski sistemi razlikuju od onih kod dnevnih; često se koriste dozivi dugog dometa u potrazi za svojom teritorijom (vidi: teritorijalnost).
Dnevni strepsirrhini pretežno žive na drveću, a samo prstenorepi lemur provodi dosta vremena na tlu. Većina vrsta su četveronošci u krošnjama drveća, uključujući i pet rodova manjih, noćnih lemura. Galago, indriidi, vižljasti lemuri i bambusni lemuri skaču sa vertikalnih površina, a indriidi su veoma izvježbani za vertikalno veranje i skakanje. Lorisidi se kreću sporo i slabi su penjači. Proučavanja izumrlih postkranijskog kostura adapiformnih primata ukazuju na razne oblike lokomotornog ponašanja. Evropski Adapis , Palaeolemur i Leptadapis imali su prilagodbe za sporo penjanje poput lorisida, iako su možda bili četveronožni trkači kao i mali majmuni Novog svijeta. Notharctus i Smilodectes iz Sjeverne Amerike i Europolemur iz Evrope ispoljavaju poredivost sa lemurima koji se drže, veru i skaču. Međutim, nisu bili tako specijalizirani za vertikalno veranje kao indriidi, što ukazuje na to da su se kretali duž grana i nisu toliko skakali. Čini se da su Notharctids, Cantius i Pronycticebus bili agilni četvoronošci na drveću, uz prilagodbe koje su uporedive sa smeđim lemurima.
Primati se pretežno hrane voćem (uključujući i sjemenke), lišćem (uključujući i cvijeće) i životinjskim plijenom (zglavkari, sitni kičmenjaci i jaja). Ishrana se značajno razlikuju između vrsta strepsirrhina. Kao i drugi listojedni (folivori), neki mokronosci mogu probaviti i celulozu i hemicelulozu. Neki strepsirrhini, kao što je galago, vitki lori i angwantibo su, prije svega, bubojedi. Druge vrste, kao što su viljuškasti i lemuri sa iglastim kandžama, specijalizirani su za žvakanje drveta, dok su indridi, vitki i bambusni lemuri folivori. Pema tome, mnogi strepsirini su frugivori (jedu voće), a drugi, kao što su prstenorepi lemur i mišji lemuri su omnivori (jedu mješavinu voća, lišća i hranu životinjskog porijekla).
Među adapiformima, čini se da je bilo najviše poklonika voćne ishrane (frugivori), posebno onih srednje veličine do velikih vrsta, kao što su: Cantius , Pelycodus i Cercamonius. Listojednih (folivori) je bilo između srednje velikih i onih veličine adapiformnih, uključujući i Smilodectes, Notharctus, Adapis i Leptadapis. Oštri vrhovi na zubima nekih manjih adapiformnih praprimata, kao što su Anchomomys i Donrussellia, ukazuju na to da su oni vjerovatno bili – ili djelomično ili prvenstveno – bubojedi (insektivori),
Klad Strepsirrhini iku salah siji saka loro subordo saka primata. Siji karakter sing paling ketara ing 118 species iki yakuwi 'irung-teles'-é, lan saka kaanan iki dijupuk jeneng golongan iki. Miturut jeneng Basa Yunani sing tegesé duwé irung mlengkung utawa béngkong (strepho "béngkong" lan rhis "irung"). Primata ing Madagaskar (saliyané manungsa) wujud strepsirrhines, sanadyan ing tlatah liyané uga tinemu, yakuwi ing Asia Kidul-wétan lan Afrika.
.jpg)
|date= (pitulung)
Ang Strepsirrhini o minsang binabaybay naStrepsirhini ang isa sa dalawang mga suborder ng mga primado. Ang mga Strepsirrhines ay kinabibilangan ng mga lemur ng Madagascar gayungin din ang mga galago(bushbabies) at mga potto mula sa Aprika at mga loris mula sa India at Timog silangang Asya.
Strepsirrhini or Strepsirhini is a suborder o primates that includes the lemuriform primates, which conseest o the lemurs o Madagascar, galagos ("bushbabies") an pottos frae Africae, an the lorises frae Indie an sootheast Asie.[lower-alpha 1]
Ang Strepsirrhini o minsang binabaybay naStrepsirhini ang isa sa dalawang mga suborder ng mga primado. Ang mga Strepsirrhines ay kinabibilangan ng mga lemur ng Madagascar gayungin din ang mga galago(bushbabies) at mga potto mula sa Aprika at mga loris mula sa India at Timog silangang Asya.
Strepsirrhini or Strepsirhini is a suborder o primates that includes the lemuriform primates, which conseest o the lemurs o Madagascar, galagos ("bushbabies") an pottos frae Africae, an the lorises frae Indie an sootheast Asie.
Strepsirrhini ili Strepsirhini (grč. στρεψίς – strepsis = uvrnuto, vijugavo, u vidu zareza + ῥινός - rinos = nos), strepsirhini ili mokronosci (preciznije: mokronosničari), podred su primata u kojem su lemuroliki predstavnici (Lemuriformes) sa: lemurima Madagaskara, galago ("bushbabies" – bebe grmlja), poto iz Afrike i lori iz Indije i jugoistočne Azije. Pripada im i podred izumrlih adapiformnih (Adapiformes) primata, raznolike i široko rasprostranjene grupe koje su živjele tokom eocena, prije 56 do 34 miliona godina. Adapidi su naseljavali Evropu, Sjevernu Ameriku i Aziju. Nakon klimatskog zahlađenja, na sjevernoj hemisferi su iščezli. Pretpostavkja se da su posljednji adapidi izumrli krajem miocena (prije ~7 miliona godina). Adapiformni primati se ponekad nazivaju i "lemuroliki", iako raznolikost ni lemura ni adapiformnih primata ne podržavaju ovu uporedbu.
Klad Strepsirrhini iku salah siji saka loro subordo saka primata. Siji karakter sing paling ketara ing 118 species iki yakuwi 'irung-teles'-é, lan saka kaanan iki dijupuk jeneng golongan iki. Miturut jeneng Basa Yunani sing tegesé duwé irung mlengkung utawa béngkong (strepho "béngkong" lan rhis "irung"). Primata ing Madagaskar (saliyané manungsa) wujud strepsirrhines, sanadyan ing tlatah liyané uga tinemu, yakuwi ing Asia Kidul-wétan lan Afrika.
Ordo Primata Subordo Strepsirrhini: non-tarsier prosimians Infraorder Lemuriformes Family Cheirogaleidae: lemur kurcaci lan lemur tikus (32 species) Family Daubentoniidae: Aye-aye (1 species) Family Lemuridae: lemur (22 species) Family Lepilemuridae: sportive lemur (26 species) Family Indriidae: lemur wulu lan kulawargané (19 species) Infraorder Lorisiformes Family Lorisidae: lorises, pottos lan kulawargané (9 species) Family Galagidae: galagos (19 species) Subordo Haplorrhini: tarsiers, monkeys lan apes
Tekst üüb Öömrang Wiatnöösaaben (Strepsirrhini) san en onerkategorii faan primaaten. Ööder primaaten, huar uk a minsk tuhiart, san a drügnöösaaben (Haplorrhini). En ualen ütjdruk för wiatnöösaaben as hualewaaben.
Wiatnöösaaben (Strepsirrhini) san en onerkategorii faan primaaten. Ööder primaaten, huar uk a minsk tuhiart, san a drügnöösaaben (Haplorrhini). En ualen ütjdruk för wiatnöösaaben as hualewaaben.
Ο κλάδος των στρεψίρρινων (Strepsirrhini, νεολατινικό, από τα ελληνικά στρέψις και ρις)[2] είναι μία από τις δύο υποτάξεις των πρωτευόντων. Τα μοναδικά πρωτεύοντα της Μαδαγασκάρης (εκτός από τους ανθρώπους) είναι στρεψίρρινοι, ενώ μπορούν να βρεθούν και στην νοτιοανατολική Ασία και την Αφρική. Το όνομα δόθηκε από τον Ετιέν Ζοφρουά Σεν Ιλέρ, λόγω της διατήρησης του ρινάριου (rhinarium), γνώρισμα που χαρακτηρίζεται από υγρή μύτη, γενικά παρόν στα θηλαστικά. Στον κατάλογο του με τα χαρακτηριστικά που απέδιδε στους στρεψίρρινους, γράφει «Les narines terminales et sinueuses» (μετάφραση: «μαιανδρικά, στριφτά ή σγουρά ρουθούνια»).[3]
Οι πρωτευοντολόγοι θεωρούν ότι οι στρεψίρρινοι έχουν περισσότερα εξελικτικώς αρχέγονα χαρακτηριστικά και προσαρμογές από τους συγγενικούς τους απλόρρινοους. Η υγρή μύτη τους συνδέεται με το άνω χείλος, το οποίο συνδέεται με τα ούλα, γεγονός που δεν τους επιτρέπει να διαχειρίζονται πολλές εκφράσεις προσώπου. Ο λόγος εγκεφάλου-σώματος τείνει να είναι μικρότερος, υποδεικνύοντας χαμηλότερη νοημοσύνη. Οι οσφρητικοί λοβοί του εγκεφάλου είναι μεγαλύτεροι, δείχνοντας ότι έχουν μεγαλύτερη εξάρτηση από την όσφρηση. Το ρύγχος τους είναι εν γένει επιμηκυμένο, δίνοντας τους εμφάνιση σκύλου, αν και αυτό συμβαίνει και σε μερικές μαϊμούδες. Οι στρεψίρρινοι, εν αντιθέσει με τους απλόρρινους, διαθέτουν οπισθοφθαλμική ράβδο (postorbital bar). Έχουν διατηρήσει επίσης την ικανότητα να κατασκευάζουν ενζηματικά βιταμίνη C, ικανότητα που έχουν χάσει οι απλόρρινοι, συμπεριλαμβανομένων των ταρσιίδων.[4]
Με εξαίρεση το άι αί, όλοι οι στρεψίρρινοι έχουν κτενωτά δόντια (toothcomb), πυκνή διάταξη των κοπτήρων και των κυνόδοντων, που χρησιμοποιούνται για περιποίηση. Μία άλλη προσαρμογή για την ατομική περιποίηση είναι το νύχι καλλωπισμού (toilet-claw) στο δεύτερο δάκτυλο του ποδιού όλων των στρεψίρρινων, ενώ το μεγάλο δάκτυλο του ποδιού είναι σημαντικά χωρισμένο από τα άλλα επιτρέποντας τους έτσι να γραπώνουν και με τα οπίσθια άκρα για να κινηθούν.
Περίπου το 75% των ειδών είναι νυκτόβια και όλα διαθέτουν το tapetum lucidum, ένα φωτεινό ανακλαστικό στρώμα στα μάτια, όπως επίσης και κάποια ημερόβια είδη σαν τον λεμούριο με δακτυλιδωτή ουρά. Πολλά από τα νυκτόβια είδη έχουν πολύ ευαίσθητη ακοή και τα αυτιά τους μπορούν να κινηθούν ανεξάρτητα το ένα από το άλλο γεγονός που επιτρέπει την καλύτερη αντίληψη των ήχων.
Η αναπαραγωγή των στρεψίρρινων διαφέρει πολύ από αυτήν των απλόρρινων. Αντί για ατομικό κύκλο έχουν εποχή ζευγαρώματος. Γεννούν επίσης περισσότερα νεογνά και τα θηλυκά έχουν δικέρατη μήτρα και πολλαπλά ζεύγη θηλών.
Η υποτάξη των στρεψίρρινων αποτελείται από επτά οικογένειες χωρισμένες σε δύο ομάδες. Η πρώτη ομάδα είναι η ενδοτάξη Λεμουριόμορφα (Lemuriformes), πέντε οικογένειες πρωτευόντων που τυπικά αποκαλούνται λεμούριοι. Οι άλλες δύο οικογένειες που αποτελούνται από τους λόρις, τους πότο και τους γαλάγους αποτελούν την ενδοτάξη των Λορισόμορων (Lorisiformes).
Μέχρι το 2005, το άι άι τοποθετούνταν στην δική του ξεχωριστή ενδοτάξη (Chiromyiformes). Ήταν αβέβαιο το αν αυτό το μοναδικό πρωτεύον είχε διαχωριστεί από την αρχέγονη γραμμή των στρεψίρρινων πριν τον διαχωρισμό των λεμούριων και των λόρις ή μετά. Αν το άι-άι αναπαριστά μία ομάδα προγονική όλων των υπολοίπων στρεψίρρινων, τότε απέκλινε εξελικτικά από την γραμμή των στρεψίρρινων 63 (όταν οι στρεψίρρινοι διαχωρίστηκαν από την πρωτόγονη γραμμή των πρωτευόντων) με 50 εκατομμύρια χρόνια πριν (διαχωρισμός λεμούριων/λόρις). Αν τα Χιρομυίμορφα θεωρηθούν αδελφική ομάδα μόνο των λεμούριων τότε πρέπει να εξελίχθηκαν μετά των διαχωρισμό λεμούριων/λόρις 50 εκατομμύρια χρόνια πριν. Το 2008, το άι-άι και η οικογένεια του, τα Ντωμπεντόνια, τοποθετήθηκαν στην ενδοτάξη των Λεμουριόμορφων, κάνοντάς το έτσι την πέμπτη οικογένεια λεμούριων.[5] Μοριακές έρευνες έδειξαν ότι το άι άι είναι βασικό στον κλάδο των λεμουριόμορφων.[6]
Πρώιμα σχήματα ταξινόμησης χώριζαν την τάξη των πρωτευόντων στις υποτάξεις των Prosimii (προσιμιίδες) και Anthropoidea (σιμιίδες, μαϊμούδες και πίθηκοι). Ωστόσο οι προσιμιίδες τάρσιοι είχε δειχθεί ότι ήταν στενότεροι συγγενείς με τους σιμιίδες, και έτσι τοποθετήθηκαν μαζί με τους σιμιίδες. Οι προσιμιίδες πλέον μετονομάστηκαν σε στρεψίρρινοι, και οι ανθρωποειδείς σε απλόρρινοι. Άλλες ταξινομίσεις διαχώριζαν τους στρεψίρρινους κατευθείαν σε τέσσερεις υπεροικογένειες: Ντωμπεντονιοειδή, Λεμουροειδή, Λοροειδή (συμπεριλαμβανομένων των Χειρογαλεΐδων) και Ιντροειδή. Ωστόσο σημαντικά δεδομένα υποδεικνύουν ότι οι χειρογαλεΐδες δεν έχουν συγγένεια με τους λόρις και ότι οι ιντριίδες είναι αδελφική ομάδα των λεμουρίδων.
Οι αδαπίδες είναι εξαφανισμένη πολυφυλετική ομάδα που με σχετική βεβαιότητα ήταν προσιμιίδες και στενοί συγγενείς των στρεψίρρινων. Οι ομομυΐδες είναι μία ακόμα ομάδα εξαφανισμένων προσιμιίδων αλλά πιστεύεται ότι ήταν απλόρρινοι, στενοί συγγενείς των τάρσιων, αλλά εξωομάδα για τους υπόλοιπους απλόρρινους.
Το 2010 υπάρχουν 125 ζώντα είδη στρεψίρρινων πρωτευόντων, πάνω από τα τρία τέταρτα των οποίων είναι λεμούριοι της Μαδαγασκάρης.[7][8][9]
Ο κλάδος των στρεψίρρινων (Strepsirrhini, νεολατινικό, από τα ελληνικά στρέψις και ρις) είναι μία από τις δύο υποτάξεις των πρωτευόντων. Τα μοναδικά πρωτεύοντα της Μαδαγασκάρης (εκτός από τους ανθρώπους) είναι στρεψίρρινοι, ενώ μπορούν να βρεθούν και στην νοτιοανατολική Ασία και την Αφρική. Το όνομα δόθηκε από τον Ετιέν Ζοφρουά Σεν Ιλέρ, λόγω της διατήρησης του ρινάριου (rhinarium), γνώρισμα που χαρακτηρίζεται από υγρή μύτη, γενικά παρόν στα θηλαστικά. Στον κατάλογο του με τα χαρακτηριστικά που απέδιδε στους στρεψίρρινους, γράφει «Les narines terminales et sinueuses» (μετάφραση: «μαιανδρικά, στριφτά ή σγουρά ρουθούνια»).
Οι πρωτευοντολόγοι θεωρούν ότι οι στρεψίρρινοι έχουν περισσότερα εξελικτικώς αρχέγονα χαρακτηριστικά και προσαρμογές από τους συγγενικούς τους απλόρρινοους. Η υγρή μύτη τους συνδέεται με το άνω χείλος, το οποίο συνδέεται με τα ούλα, γεγονός που δεν τους επιτρέπει να διαχειρίζονται πολλές εκφράσεις προσώπου. Ο λόγος εγκεφάλου-σώματος τείνει να είναι μικρότερος, υποδεικνύοντας χαμηλότερη νοημοσύνη. Οι οσφρητικοί λοβοί του εγκεφάλου είναι μεγαλύτεροι, δείχνοντας ότι έχουν μεγαλύτερη εξάρτηση από την όσφρηση. Το ρύγχος τους είναι εν γένει επιμηκυμένο, δίνοντας τους εμφάνιση σκύλου, αν και αυτό συμβαίνει και σε μερικές μαϊμούδες. Οι στρεψίρρινοι, εν αντιθέσει με τους απλόρρινους, διαθέτουν οπισθοφθαλμική ράβδο (postorbital bar). Έχουν διατηρήσει επίσης την ικανότητα να κατασκευάζουν ενζηματικά βιταμίνη C, ικανότητα που έχουν χάσει οι απλόρρινοι, συμπεριλαμβανομένων των ταρσιίδων.
Με εξαίρεση το άι αί, όλοι οι στρεψίρρινοι έχουν κτενωτά δόντια (toothcomb), πυκνή διάταξη των κοπτήρων και των κυνόδοντων, που χρησιμοποιούνται για περιποίηση. Μία άλλη προσαρμογή για την ατομική περιποίηση είναι το νύχι καλλωπισμού (toilet-claw) στο δεύτερο δάκτυλο του ποδιού όλων των στρεψίρρινων, ενώ το μεγάλο δάκτυλο του ποδιού είναι σημαντικά χωρισμένο από τα άλλα επιτρέποντας τους έτσι να γραπώνουν και με τα οπίσθια άκρα για να κινηθούν.
Περίπου το 75% των ειδών είναι νυκτόβια και όλα διαθέτουν το tapetum lucidum, ένα φωτεινό ανακλαστικό στρώμα στα μάτια, όπως επίσης και κάποια ημερόβια είδη σαν τον λεμούριο με δακτυλιδωτή ουρά. Πολλά από τα νυκτόβια είδη έχουν πολύ ευαίσθητη ακοή και τα αυτιά τους μπορούν να κινηθούν ανεξάρτητα το ένα από το άλλο γεγονός που επιτρέπει την καλύτερη αντίληψη των ήχων.
Η αναπαραγωγή των στρεψίρρινων διαφέρει πολύ από αυτήν των απλόρρινων. Αντί για ατομικό κύκλο έχουν εποχή ζευγαρώματος. Γεννούν επίσης περισσότερα νεογνά και τα θηλυκά έχουν δικέρατη μήτρα και πολλαπλά ζεύγη θηλών.
Гранката на Strepsirrhini е една од двата подреда на примати. Една од најзабележителните особини на 118-те вида од овој подред се нивните влажни носеви по кои оваа група го добила своето име. Грчкото (научно) име означува поседување на извиткан или совиен нос (strepho − совиено, rhis − нос). Единствените примати на Мадагаскар (освен луѓето) припаѓаат во оваа група, иако други можат да се најдат во југоисточна Азија и Африка.
Се смета дека влажноносните имаат попримитивни особини и адаптации отколку нивните хаплорински ("сувоносни", на грчки: со едноставни носеви) роднини. Нивниот влажен нос е поврзан со горната усна, која е поврзана со непцето, што го ограничува фацијалниот израз. Кај нив, односот мозок наспроти тело е помал, што укажува на помала интелигнција. Олфакторните лобуси на мозокот се поголеми, што дава до знаење дека тие повеќе зависат од сетилото за мирис. Нивните нушки се најчесто издолжени, давајќи им кучевиден изглед, иако оваа карактеристика е застапена и кај некои мајмуни. Влажноносните поседуваат и посторбитална плочка, што уште еднаш ја потврдува попримитивната природа на овие примати. Тие исто така ја задржале способноста за ензимско производство на витаминот С, која е изгубена кај сувоносните, вклучувајќи ги и Tarsiidae.[2]
Со исклучок на аје-аје приматите, сите влажноносни имаат забен чешел — тесно собрани секачи и песјаци — кои се користат за чистење и чешлање на крзното. Друга ваква козметичка адаптација е тоалетната канџа на вториот прст од стапалото, додека големиот прст е доста одделен од останатите.
Околу 75% од видовите се ноќни и сите поседуваат тапетум, кој претставува сјаен, рефлектирачки слој во заднината од своите очи, но неколку диурнални видови (како прстеноопашестиот лемур) исто така го поседуваат. Многу од ноќните видови исто така имаат многу чувствителен слух и уши кои можат да ги придвижуваат независно, со цел подобро фаќање на звуците.
Размножувањето на влажноносните примати се разликува во голема мерка од она кај сувоносните. Наместо индивидуален циклус, влажноносните имаат сезона на парење. Исто така, даваат малкубројно потомство, а женките имаат Y-видна (бикорнатна) матка и повеќе реда со млечни жлезди.
Гранката на Strepsirrhini е една од двата подреда на примати. Една од најзабележителните особини на 118-те вида од овој подред се нивните влажни носеви по кои оваа група го добила своето име. Грчкото (научно) име означува поседување на извиткан или совиен нос (strepho − совиено, rhis − нос). Единствените примати на Мадагаскар (освен луѓето) припаѓаат во оваа група, иако други можат да се најдат во југоисточна Азија и Африка.
Се смета дека влажноносните имаат попримитивни особини и адаптации отколку нивните хаплорински ("сувоносни", на грчки: со едноставни носеви) роднини. Нивниот влажен нос е поврзан со горната усна, која е поврзана со непцето, што го ограничува фацијалниот израз. Кај нив, односот мозок наспроти тело е помал, што укажува на помала интелигнција. Олфакторните лобуси на мозокот се поголеми, што дава до знаење дека тие повеќе зависат од сетилото за мирис. Нивните нушки се најчесто издолжени, давајќи им кучевиден изглед, иако оваа карактеристика е застапена и кај некои мајмуни. Влажноносните поседуваат и посторбитална плочка, што уште еднаш ја потврдува попримитивната природа на овие примати. Тие исто така ја задржале способноста за ензимско производство на витаминот С, која е изгубена кај сувоносните, вклучувајќи ги и Tarsiidae.
Со исклучок на аје-аје приматите, сите влажноносни имаат забен чешел — тесно собрани секачи и песјаци — кои се користат за чистење и чешлање на крзното. Друга ваква козметичка адаптација е тоалетната канџа на вториот прст од стапалото, додека големиот прст е доста одделен од останатите.
Околу 75% од видовите се ноќни и сите поседуваат тапетум, кој претставува сјаен, рефлектирачки слој во заднината од своите очи, но неколку диурнални видови (како прстеноопашестиот лемур) исто така го поседуваат. Многу од ноќните видови исто така имаат многу чувствителен слух и уши кои можат да ги придвижуваат независно, со цел подобро фаќање на звуците.
Размножувањето на влажноносните примати се разликува во голема мерка од она кај сувоносните. Наместо индивидуален циклус, влажноносните имаат сезона на парење. Исто така, даваат малкубројно потомство, а женките имаат Y-видна (бикорнатна) матка и повеќе реда со млечни жлезди.
स्ट्रेपसिराइनी (Strepsirrhini) या गिली-नाक नरवानर (dry-nosed primates) नरवानर गण (प्राइमेट) का एक क्लेड है जिसमें सभी लीमररूपी नरवानर शामिल हैं, जैसे कि माडागास्कर के लीमर, अफ़्रीका के गलेगो और पोटो, और भारत व दक्षिणपूर्वी एशिया के लोरिस।
स्ट्रेपसिराइनी नरवानर गण के दूसरे प्रमुख क्लेड, हैप्लोराइनी (Haplorhini) से काफ़ी भिन्न होते हैं। इनका मस्तिष्क छोटा होता है। इनकी नाकें गीली रहती हैं, जब की हैप्लोराइनी नाकें बाहर से अधिकतर शुष्क होती हैं। इनकी सूंघने की शक्ति बहुत प्रखर होती है और आँखों में एक प्रतिबिम्बी व्यवस्था के कारण यह रात में देख पाने में अधिक सक्षम होते हैं (यही कारण भी है कि इनकी आँखे रात में चमकती हुई नज़र आती हैं)। इनमें विटामिन सी बना सकने वाला प्रकिण्व (एन्ज़ाइम) होता है और वे यह आवश्यक रसायन स्वयं बना लेते हैं, जबकि हैप्लोराइनी क्लेड के प्राणियों में यह नहीं रहा जिस कारणवश उन्हें विटामिन-सी युक्त भोजन खाने की आवश्यकता होती है।[1] कई स्ट्रेपसिराइनी प्राणियों के जबड़ों के सामने के निचले दांत कंघी जैसी व्यवस्था में होते हैं जिनसे वे अपने बाल सँवार सकते हैं। वर्तमान में अस्तित्व रखने वाली अधिकतर जातियाँ निशाचरी (रात्रि को सक्रीय) हैं।
स्ट्रेपसिराइनी (Strepsirrhini) या गिली-नाक नरवानर (dry-nosed primates) नरवानर गण (प्राइमेट) का एक क्लेड है जिसमें सभी लीमररूपी नरवानर शामिल हैं, जैसे कि माडागास्कर के लीमर, अफ़्रीका के गलेगो और पोटो, और भारत व दक्षिणपूर्वी एशिया के लोरिस।
स्ट्रेपसिराइनी नरवानर गण के दूसरे प्रमुख क्लेड, हैप्लोराइनी (Haplorhini) से काफ़ी भिन्न होते हैं। इनका मस्तिष्क छोटा होता है। इनकी नाकें गीली रहती हैं, जब की हैप्लोराइनी नाकें बाहर से अधिकतर शुष्क होती हैं। इनकी सूंघने की शक्ति बहुत प्रखर होती है और आँखों में एक प्रतिबिम्बी व्यवस्था के कारण यह रात में देख पाने में अधिक सक्षम होते हैं (यही कारण भी है कि इनकी आँखे रात में चमकती हुई नज़र आती हैं)। इनमें विटामिन सी बना सकने वाला प्रकिण्व (एन्ज़ाइम) होता है और वे यह आवश्यक रसायन स्वयं बना लेते हैं, जबकि हैप्लोराइनी क्लेड के प्राणियों में यह नहीं रहा जिस कारणवश उन्हें विटामिन-सी युक्त भोजन खाने की आवश्यकता होती है। कई स्ट्रेपसिराइनी प्राणियों के जबड़ों के सामने के निचले दांत कंघी जैसी व्यवस्था में होते हैं जिनसे वे अपने बाल सँवार सकते हैं। वर्तमान में अस्तित्व रखने वाली अधिकतर जातियाँ निशाचरी (रात्रि को सक्रीय) हैं।
Taxonavigaçion
Strepsirrhini - O lemure co-a côa a anelli o fâ parte de questo sottordine.
Nomme: Strepsirrhini
E. Geoffroy 1812
Strepsirrhini or Strepsirhini (/ˌstrɛpsəˈraɪni/ (
listen); STREP-sə-RY-nee) is a suborder of primates that includes the lemuriform primates, which consist of the lemurs of Madagascar, galagos ("bushbabies") and pottos from Africa, and the lorises from India and southeast Asia.[a] Collectively they are referred to as strepsirrhines. Also belonging to the suborder are the extinct adapiform primates which thrived during the Eocene in Europe, North America, and Asia, but disappeared from most of the Northern Hemisphere as the climate cooled. Adapiforms are sometimes referred to as being "lemur-like", although the diversity of both lemurs and adapiforms does not support this comparison.
Strepsirrhines are defined by their "wet" (moist) rhinarium (the tip of the snout) – hence the colloquial but inaccurate term "wet-nosed" – similar to the rhinaria of canines and felines. They also have a smaller brain than comparably sized simians, large olfactory lobes for smell, a vomeronasal organ to detect pheromones, and a bicornuate uterus with an epitheliochorial placenta. Their eyes contain a reflective layer to improve their night vision, and their eye sockets include a ring of bone around the eye, but they lack a wall of thin bone behind it. Strepsirrhine primates produce their own vitamin C, whereas haplorhine primates must obtain it from their diets. Lemuriform primates are characterized by a toothcomb, a specialized set of teeth in the front, lower part of the mouth mostly used for combing fur during grooming.
Many of today's living strepsirrhines are endangered due to habitat destruction, hunting for bushmeat, and live capture for the exotic pet trade. Both living and extinct strepsirrhines are behaviorally diverse, although all are primarily arboreal (tree-dwelling). Most living lemuriforms are nocturnal, while most adapiforms were diurnal. Both living and extinct groups primarily fed on fruit, leaves, and insects.
The taxonomic name Strepsirrhini derives from the Greek στρέψις strepsis "a turning round" and ῥίς rhis "nose, snout, (in pl.) nostrils" (GEN ῥινός rhinos),[5] which refers to the appearance of the sinuous (comma-shaped) nostrils on the rhinarium or wet nose.[6][7] The name was first used by French naturalist Étienne Geoffroy Saint-Hilaire in 1812 as a subordinal rank comparable to Platyrrhini (New World monkeys) and Catarrhini (Old World monkeys).[8] In his description, he mentioned "Les narines terminales et sinueuses" ("Nostrils terminal and winding").[9]
When British zoologist Reginald Innes Pocock revived Strepsirrhini and defined Haplorhini in 1918, he omitted the second[10] "r" from both ("Strepsirhini" and "Haplorhini" instead of "Strepsirrhini" and "Haplorrhini"),[11][12] although he did not remove the second "r" from Platyrrhini or Catarrhini, both of which were also named by É. Geoffroy in 1812. Following Pocock, many researchers continued to spell Strepsirrhini with a single "r" until primatologists Paulina Jenkins and Prue Napier pointed out the error in 1987.[13]
Strepsirrhines include the extinct adapiforms and the lemuriform primates, which include lemurs and lorisoids (lorises, pottos, and galagos).[14] Strepsirrhines diverged from the haplorhine primates near the beginning of the primate radiation between 55 and 90 mya. Older divergence dates are based on genetic analysis estimates, while younger dates are based on the scarce fossil record. Lemuriform primates may have evolved from either cercamoniines or sivaladapids, both of which were adapiforms that may have originated in Asia. They were once thought to have evolved from adapids, a more specialized and younger branch of adapiform primarily from Europe.
Primate phylogeny EuarchontaScandentia (treeshrews)
PrimatomorphaDermoptera (colugos)
Primate/Euprimates Haplorhini Strepsirrhini/
crown Strepsirrhini/ Lemuriformes Adapiformes Plesiadapiformes Strepsirrhines and haplorhines diverged shortly after the emergence of the first true primates (euprimates). The relationship between euprimates, treeshrews, colugos, and plesiadapiforms is less certain. Sometimes plesiadapiforms are grouped with the euprimates under the order Primates, colugos are grouped with primates under Primatomorpha, and all four are grouped under Euarchonta.[15]
Crown strepsirrhini were found to likely have emerged deep in the Adapiformes tree.[16]
Lemurs rafted from Africa to Madagascar between 47 and 54 mya, whereas the lorises split from the African galagos around 40 mya and later colonized Asia. The lemuriforms, and particularly the lemurs of Madagascar, are often portrayed inappropriately as "living fossils" or as examples of "basal", or "inferior" primates.[17][18][19] These views have historically hindered the understanding of mammalian evolution and the evolution of strepsirrhine traits,[17] such as their reliance on smell (olfaction), characteristics of their skeletal anatomy, and their brain size, which is relatively small. In the case of lemurs, natural selection has driven this isolated population of primates to diversify significantly and fill a rich variety of ecological niches, despite their smaller and less complex brains compared to simians.[18][19]
The divergence between strepsirrhines, simians, and tarsiers likely followed almost immediately after primates first evolved.[20] Although few fossils of living primate groups – lemuriforms, tarsiers, and simians – are known from the Early to Middle Eocene,[21][22][23] evidence from genetics and recent fossil finds both suggest they may have been present during the early adaptive radiation.[24]
The origin of the earliest primates that the simians and tarsiers both evolved from is a mystery. Both their place of origin and the group from which they emerged are uncertain. Although the fossil record demonstrating their initial radiation across the Northern Hemisphere is very detailed,[25] the fossil record from the tropics (where primates most likely first developed) is very sparse, particularly around the time that primates and other major clades[b] of eutherian mammals first appeared.
Lacking detailed tropical fossils, geneticists and primatologists have used genetic analyses to determine the relatedness between primate lineages and the amount of time since they diverged. Using this molecular clock, divergence dates for the major primate lineages have suggested that primates evolved more than 80–90 mya, nearly 40 million years before the first examples appear in the fossil record.[26]
The early primates include both nocturnal and diurnal small-bodied species,[27] and all were arboreal, with hands and feet specially adapted for maneuvering on small branches.[28] Plesiadapiforms from the early Paleocene are sometimes considered "archaic primates", because their teeth resembled those of early primates and because they possessed adaptations to living in trees, such as a divergent big toe (hallux). Although plesiadapiforms were closely related to primates, they may represent a paraphyletic group from which primates may or may not have directly evolved,[29] and some genera may have been more closely related to colugos,[c] which are thought to be more closely related to primates.[30]
The first true primates (euprimates) do not appear in the fossil record until the early Eocene (~55 mya), at which point they radiated across the Northern Hemisphere during a brief period of rapid global warming known as the Paleocene–Eocene Thermal Maximum.[24] These first primates included Cantius, Donrussellia, Altanius, and Teilhardina on the northern continents,[31] as well as the more questionable (and fragmentary) fossil Altiatlasius from Paleocene Africa.[20] These earliest fossil primates are often divided into two groups, adapiforms[d] and omomyiforms.[e] Both appeared suddenly in the fossil record without transitional forms to indicate ancestry,[32] and both groups were rich in diversity and were widespread throughout the Eocene.
The last branch to develop were the adapiforms, a diverse and widespread group that thrived during the Eocene (56 to 34 million years ago [mya]) in Europe, North America, and Asia. They disappeared from most of the Northern Hemisphere as the climate cooled: The last of the adapiforms died out at the end of the Miocene (~7 mya).
Adapiform primates are extinct strepsirrhines that shared many anatomical similarities with lemurs.[33] They are sometimes referred to as lemur-like primates, although the diversity of both lemurs and adapiforms do not support this analogy.[34]
Like the living strepsirrhines, adapiforms were extremely diverse,[17] with at least 30 genera and 80 species known from the fossil record as of the early 2000s.[35][36] They diversified across Laurasia during the Eocene,[33] some reaching North America via a land bridge.[37]They were among the most common mammals found in the fossil beds from that time. A few rare species have also been found in northern Africa.[33] The most basal of the adapiforms include the genera Cantius from North America and Europe and Donrussellia from Europe. The latter bears the most ancestral traits, so it is often considered a sister group or stem group of the other adapiforms.[38]
Adapiforms are often divided into three major groups:
The relationship between adapiform and lemuriform primates has not been clearly demonstrated, so the position of adapiforms as a paraphyletic stem group is questionable. Both molecular clock data and new fossil finds suggest that the lemuriform divergence from the other primates and the subsequent lemur-lorisoid split both predate the appearance of adapiforms in the early Eocene.[32] New calibration methods may reconcile the discrepancies between the molecular clock and the fossil record, favoring more recent divergence dates.[44] The fossil record suggests that the strepsirrhine adapiforms and the haplorhine omomyiforms had been evolving independently before the early Eocene, although their most basal members share enough dental similarities to suggest that they diverged during the Paleocene (66–55 mya).[33]
Lemuriform origins are unclear and debated. American paleontologist Philip Gingerich proposed that lemuriform primates evolved from one of several genera of European adapids based on similarities between the front lower teeth of adapids and the toothcomb of extant lemuriforms; however, this view is not strongly supported due to a lack of clear transitional fossils.[45] Instead, lemuriforms may be descended from a very early branch of Asian cercamoniines or sivaladapids that migrated to northern Africa.[23][46]
Until discoveries of three 40 million-year-old fossil lorisoids (Karanisia, Saharagalago, and Wadilemur) in the El Fayum deposits of Egypt between 1997 and 2005, the oldest known lemuriforms had come from the early Miocene (~20 mya) of Kenya and Uganda. These newer finds demonstrate that lemuriform primates were present during the middle Eocene in Afro-Arabia and that the lemuriform lineage and all other strepsirrhine taxa had diverged before then.[47][48][49] Djebelemur from Tunisia dates to the late early or early middle Eocene (52 to 46 mya) and has been considered a cercamoniine,[50] but also may have been a stem lemuriform.[23] Azibiids from Algeria date to roughly the same time and may be a sister group of the djebelemurids. Together with Plesiopithecus from the late Eocene Egypt, the three may qualify as the stem lemuriforms from Africa.[46]
Molecular clock estimates indicate that lemurs and the lorisoids diverged in Africa during the Paleocene, approximately 62 mya. Between 47 and 54 mya, lemurs dispersed to Madagascar by rafting.[48] In isolation, the lemurs diversified and filled the niches often filled by monkeys and apes today.[51] In Africa, the lorises and galagos diverged during the Eocene, approximately 40 mya.[48] Unlike the lemurs in Madagascar, they have had to compete with monkeys and apes, as well as other mammals.[18]
The taxonomy of strepsirrhines is controversial and has a complicated history. Confused taxonomic terminology and oversimplified anatomical comparisons have created misconceptions about primate and strepsirrhine phylogeny, illustrated by the media attention surrounding the single "Ida" fossil in 2009.
Strepsirrhine primates were first grouped under the genus Lemur by Swedish taxonomist Carl Linnaeus in the 10th edition of Systema Naturae published in 1758. At the time, only three species were recognized, one of which (the colugo) is no longer recognized as a primate.[52] In 1785, Dutch naturalist Pieter Boddaert divided the genus Lemur into two genera: Prosimia for the lemurs, colugos, and tarsiers and Tardigradus for the lorises.[53] Ten years later, É. Geoffroy and Georges Cuvier grouped the tarsiers and galagos due to similarities in their hindlimb morphology, a view supported by German zoologist Johann Karl Wilhelm Illiger, who placed them in the family Macrotarsi while placing the lemurs and tarsiers in the family Prosimia (Prosimii) in 1811. The use of the tarsier-galago classification continued for many years until 1898, when Dutch zoologist Ambrosius Hubrecht demonstrated two different types of placentation (formation of a placenta) in the two groups.[54]
English comparative anatomist William Henry Flower created the suborder Lemuroidea in 1883 to distinguish these primates from the simians, which were grouped under English biologist St. George Jackson Mivart's suborder Anthropoidea (=Simiiformes). According to Flower, the suborder Lemuroidea contained the families Lemuridae (lemurs, lorises, and galagos), Chiromyidae (aye-aye), and Tarsiidae (tarsiers). Lemuroidea was later replaced by Illiger's suborder Prosimii.[54] Many years earlier, in 1812, É. Geoffroy first named the suborder Strepsirrhini, in which he included the tarsiers.[55] This taxonomy went unnoticed until 1918, when Pocock compared the structure of the nose and reinstated the use of the suborder Strepsirrhini, while also moving the tarsiers and the simians into a new suborder, Haplorhini.[11][54] It was not until 1953, when British anatomist William Charles Osman Hill wrote an entire volume on strepsirrhine anatomy, that Pocock's taxonomic suggestion became noticed and more widely used. Since then, primate taxonomy has shifted between Strepsirrhini-Haplorhini and Prosimii-Anthropoidea multiple times.[54]
Most of the academic literature provides a basic framework for primate taxonomy, usually including several potential taxonomic schemes.[56] Although most experts agree upon phylogeny,[57] many disagree about nearly every level of primate classification.[56]
The most commonly recurring debate in primatology during the 1970s, 1980s, and early 2000s concerned the phylogenetic position of tarsiers compared to both simians and the other prosimians.[58][59] Tarsiers are most often placed in either the suborder Haplorhini with the simians or in the suborder Prosimii with the strepsirrhines.[51] Prosimii is one of the two traditional primate suborders and is based on evolutionary grades (groups united by anatomical traits) rather than phylogenetic clades, while the Strepsirrhini-Haplorrhini taxonomy was based on evolutionary relationships.[7] Yet both systems persist because the Prosimii-Anthropoidea taxonomy is familiar and frequently seen in the research literature and textbooks.[26]
Strepsirrhines are traditionally characterized by several symplesiomorphic (ancestral) traits not shared with the simians, particularly the rhinarium.[f][51][61] Other symplesiomorphies include long snouts, convoluted maxilloturbinals, relatively large olfactory bulbs, and smaller brains. The toothcomb is a synapomorphy (shared, derived trait) seen among lemuriforms,[51] although it is frequently and incorrectly used to define the strepsirrhine clade.[g] Strepsirrhine primates are also united in possessing an epitheliochorial placenta.[51] Unlike the tarsiers and simians, strepsirrhines are capable of producing their own vitamin C and do not need it supplied in their diet.[63] Further genetic evidence for the relationship between tarsiers and simians as a haplorhine clade is the shared possession of three SINE markers.[64]
Because of their historically mixed assemblages which included tarsiers and close relatives of primates, both Prosimii and Strepsirrhini have been considered wastebasket taxa for "lower primates".[65][66] Regardless, the strepsirrhine and haplorrhine clades are generally accepted and viewed as the preferred taxonomic division. Yet tarsiers still closely resemble both strepsirrhines and simians in different ways,[26] and since the early split between strepsirrhines, tarsiers and simians is ancient and hard to resolve,[67] a third taxonomic arrangement with three suborders is sometimes used: Prosimii, Tarsiiformes, and Anthropoidea.[14] More often, the term "prosimian" is no longer used in official taxonomy,[68] but is still used to illustrate the behavioral ecology of tarsiers relative to the other primates.[61]
In addition to the controversy over tarsiers, the debate over the origins of simians once called the strepsirrhine clade into question. Arguments for an evolutionary link between adapiforms and simians made by paleontologists Gingerich, Elwyn L. Simons, Tab Rasmussen, and others could have potentially excluded adapiforms from Strepsirrhini.[69][70] In 1975, Gingerich proposed a new suborder, Simiolemuriformes,[71] to suggest that strepsirrhines are more closely related to simians than tarsiers.[72] However, no clear relationship between the two had been demonstrated by the early 2000s.[70] The idea reemerged briefly in 2009 during the media attention surrounding Darwinius masillae (dubbed "Ida"), a cercamoniine from Germany that was touted as a "missing link between humans and earlier primates" (simians and adapiforms).[73] However, the cladistic analysis was flawed and the phylogenetic inferences and terminology were vague.[73] Although the authors noted that Darwinius was not a "fossil lemur", they did emphasize the absence of a toothcomb,[74] which adapiforms did not possess.[38]
†Adapiformes
stem lemuriforms
lemuriforms orDaubentoniidae
other lemurs
lorisoid cladelorises
galagos
Within Strepsirrhini, two common classifications include either two infraorders (Adapiformes and Lemuriformes)[75] or three infraorders (Adapiformes, Lemuriformes, Lorisiformes).[76] A less common taxonomy places the aye-aye (Daubentoniidae) in its own infraorder, Chiromyiformes.[77] In some cases, plesiadapiforms are included within the order Primates, in which case Euprimates is sometimes treated as a suborder, with Strepsirrhini becoming an infraorder, and the Lemuriformes and others become parvorders.[14] Regardless of the infraordinal taxonomy, Strepsirrhini is composed of three ranked superfamilies and 14 families, seven of which are extinct.[75] Three of these extinct families included the recently extinct giant lemurs of Madagascar,[78] many of which died out within the last 1,000 years following human arrival on the island.[79]
When Strepsirrhini is divided into two infraorders, the clade containing all toothcombed primates can be called "lemuriforms".[75] When it is divided into three infraorders, the term "lemuriforms" refers only to Madagascar's lemurs,[51] and the toothcombed primates are referred to as either "crown strepsirrhines"[43] or "extant strepsirrhines".[7] Confusion of this specific terminology with the general term "strepsirrhine", along with oversimplified anatomical comparisons and vague phylogenetic inferences, can lead to misconceptions about primate phylogeny and misunderstandings about primates from the Eocene, as seen with the media coverage of Darwinius.[73] Because the skeletons of adapiforms share strong similarities with those of lemurs and lorises, researchers have often referred to them as "primitive" strepsirrhines,[80] lemur ancestors, or a sister group to the living strepsirrhines. They are included in Strepsirrhini,[7] and are considered basal members of the clade.[81] Although their status as true primates is not questioned, the questionable relationship between adapiforms and other living and fossil primates leads to multiple classifications within Strepsirrhini. Often, adapiforms are placed in their own infraorder due to anatomical differences with lemuriforms and their unclear relationship. When shared traits with lemuriforms (which may or may not be synapomorphic) are emphasized, they are sometimes reduced to families within the infraorder Lemuriformes (or superfamily Lemuroidea).[33]
The first fossil primate described was the adapiform Adapis parisiensis by French naturalist Georges Cuvier in 1821,[50] who compared it to a hyrax ("le Daman"), then considered a member of a now obsolete group called pachyderms.[82] It was not recognized as a primate until it was reevaluated in the early 1870s.[35][50] Originally, adapiforms were all included under the family Adapidae, which was divided into two or three subfamilies: Adapinae, Notharctinae, and sometimes Sivaladapinae. All North American adapiforms were lumped under Notharctinae, while the Old World forms were usually assigned to Adapinae. Around the 1990s, two distinct groups of European "adapids" began to emerge, based on differences in the postcranial skeleton and the teeth. One of these two European forms was identified as cercamoniines, which were allied with the notharctids found mostly in North America, while the other group falls into the traditional adapid classification.[38] The three major adapiform divisions are now typically regarded as three families within Adapiformes (Notharctidae, Adapidae and Sivaladapidae), but other divisions ranging from one to five families are used as well.[35]
All lemuriforms possess a specialized dental structure called a "toothcomb",[7][83] with the exception of the aye-aye, in which the structure has been modified into two continually growing (hypselodont) incisors (or canine teeth), similar to those of rodents. Often, the toothcomb is incorrectly used to characterize all strepsirrhines. Instead, it is unique to lemuriforms and is not seen among adapiforms.
Lemuriforms groom orally, and also possess a grooming claw on the second toe of each foot for scratching in areas that are inaccessible to the mouth and tongue. It is unclear whether adapiforms possessed grooming claws. The toothcomb consists of either two or four procumbent lower incisors and procumbent lower canine teeth followed by a canine-shaped premolar.[84] It is used to comb the fur during oral grooming. Shed hairs that accumulate between the teeth of the toothcomb are removed by the sublingua or "under-tongue".[85] Lemuriforms also possess a grooming claw on the second digit of each foot for scratching.[7][83][85] Adapiforms did not possess a toothcomb. Instead, their lower incisors varied in orientation – from somewhat procumbent to somewhat vertical – and the lower canines were projected upwards and were often prominent. Adapiforms may have had a grooming claw,[38] but there is little evidence of this.[86]
Like all primates, strepsirrhine orbits (eye sockets) have a postorbital bar, a protective ring of bone created by a connection between the frontal and zygomatic bones.[87] Both living and extinct strepsirrhines lack a thin wall of bone behind the eye, referred to as postorbital closure, which is only seen in haplorhine primates.[87][88] Although the eyes of strepsirrhines point forward, giving stereoscopic vision,[87] the orbits do not face fully forward.[88] Among living strepsirrhines, most or all species are thought to possess a reflective layer behind the retina of the eye, called a tapetum lucidum (consisting of riboflavin crystals[89]), which improves vision in low light,[90][83] but they lack a fovea, which improves day vision. This differs from tarsiers, which lack a tapetum lucidum but possess a fovea.[91]
.jpg)
Strepsirrhine primates have a brain relatively comparable to or slightly larger in size than most mammals.[17][51] Compared to simians, however, they have a relatively small brain-to-body size ratio.[88] Strepsirrhines are also traditionally noted for their unfused mandibular symphysis (two halves of the lower jaw),[88] however, fusion of the mandibular symphysis was common in adapiforms,[92] notably Notharctus.[93] Also, several extinct giant lemurs exhibited a fused mandibular symphysis.[94]
Many nocturnal species have large, independently movable ears,[95][96] although there are significant differences in sizes and shapes of the ear between species.[97] The structure of the middle and inner ear of strepsirrhines differs between the lemurs and lorisoids. In lemurs, the tympanic cavity, which surrounds the middle ear, is expanded. This leaves the ectotympanic ring, which supports the eardrum, free within the auditory bulla.[98] This trait is also seen in adapiforms.[92] In lorisoids, however, the tympanic cavity is smaller and the ectotympanic ring becomes attached to the edge of the auditory bulla. The tympanic cavity in lorisoids also has two accessory air spaces, which are not present in lemurs.
Both lorisoids and cheirogaleid lemurs have replaced the internal carotid artery with an enlarged ascending pharyngeal artery.[98]
Strepsirrhines also possess distinctive features in their tarsus (ankle bones) that differentiate them from haplorhines, such as a sloping talo-fibular facet (the face where the talus bone and fibula meet) and a difference in the location of the position of the flexor fibularis tendon on the talus.[99] These differences give strepsirrhines the ability to make more complex rotations of the ankle and indicate that their feet are habitually inverted, or turned inward, an adaptation for grasping vertical supports.[100]
Sexual dichromatism (different coloration patterns between males and females) can be seen in most brown lemur species,[101] but otherwise lemurs show very little if any difference in body size or weight between sexes. This lack of sexual dimorphism is not characteristic of all strepsirrhines.[102] Some adapiforms were sexually dimorphic, with males bearing a larger sagittal crest (a ridge of bone on the top of the skull to which jaw muscles attach) and canine teeth.[103] Lorisoids exhibit some sexual dimorphism,[102] but males are typically no more than 20 percent larger than females.[104]
Strepsirrhines have a long snout that ends in a moist and touch-sensitive rhinarium, similar to that of dogs and many other mammals. The rhinarium is surrounded by vibrissae that are also sensitive to touch. Convoluted maxilloturbinals on the inside of their nose filter, warm, and moisten the incoming air, while olfactory receptors of the main olfactory system lining the ethmoturbinals detect airborne smells.[51][105] The olfactory bulbs of lemurs are comparable in size to those of other arboreal mammals.[51]
The surface of the rhinarium does not have any olfactory receptors, so it is not used for smell in terms of detecting volatile substances. Instead, it has sensitive touch receptors (Merkel cells). The rhinarium, upper lip, and gums are tightly connected by a fold of mucous membrane called the philtrum, which runs from the tip of the nose to the mouth.[106] The upper lip is constrained by this connection and has fewer nerves to control movement, which leaves it less mobile than the upper lips of simians.[107][108] The philtrum creates a gap (diastema) between the roots of the first two upper incisors.[106][109]
The strepsirrhine rhinarium can collect relatively non-volatile, fluid-based chemicals (traditionally categorized as pheromones) and transmit them to the vomeronasal organ (VNO),[110] which is located below and in front of the nasal cavity, above the mouth.[111] The VNO is an encased duct-like structure made of cartilage[112] and is isolated from the air passing through the nasal cavity.[113] The VNO is connected to the mouth through nasopalatine ducts (which communicate via the incisive foramen), which pass through the hard palate at the top, front of the mouth.[111] Fluids traveling from the rhinarium to the mouth and then up the nasopalatine ducts to the VNO are detected, and information is relayed to the accessory olfactory bulb, which is relatively large in strepsirrhines.[114] From the accessory olfactory bulb, information is sent to the amygdala, which handles emotions, and then to the hypothalamus, which handles basic body functions and metabolic processes. This neural pathway differs from that used by the main olfactory system.[115]
All lemuriforms have a VNO, as do tarsiers and some New World monkeys.[116] Adapiforms exhibit the gap between the upper incisors, which indicates the presence of a VNO, but there is some disagreement over whether or not they possessed a rhinarium.[117]
Extant strepsirrhines have an epitheliochorial placenta,[51] where the maternal blood does not come in direct contact with the fetal chorion like it does in the hemochorial placenta of haplorhines. The strepsirrhine uterus has two distinct chambers (bicornuate).[107] Despite having similar gestation periods to comparably sized haplorhines, fetal growth rates are generally slower in strepsirrhines, which results in newborn offspring that are as little as one-third the size of haplorhine newborns.[107][118] Extant strepsirrhines also have a lower basal metabolic rate, which elevates in females during gestation, putting greater demands on the mother.[119]
Most primates have two mammary glands,[120] but the number and positions vary between species within strepsirrhines.[121] Lorises have two pairs,[122] while others, like the ring-tailed lemur, have one pair on the chest (pectoral).[123] The aye-aye also has two mammary glands, but they are located near the groin (inguinal).[124] In females, the clitoris is sometimes enlarged and pendulous, resembling the male penis, which can make sex identification difficult for human observers.[125] The clitoris may also have a bony structure in it, similar to the baculum (penis bone) in males.[126] Most male primates have a baculum, but it is typically larger in strepsirrhines and usually forked at the tip.[127]
Approximately three-quarters of all extant strepsirrhine species are nocturnal, sleeping in nests made from dead leaves or tree hollows during the day.[128] All of the lorisoids from continental Africa and Asia are nocturnal, a circumstance that minimizes their competition with the simian primates of the region, which are diurnal. The lemurs of Madagascar, living in the absence of simians, are more variable in their activity cycles. The aye-aye, mouse lemurs, woolly lemurs, and sportive lemurs are nocturnal, while ring-tailed lemurs and most of their kin, sifakas, and indri are diurnal.[81] Yet some or all of the brown lemurs (Eulemur) are cathemeral, which means that they may be active during the day or night, depending on factors such as temperature and predation.[129] Many extant strepsirrhines are well adapted for nocturnal activity due to their relatively large eyes; large, movable ears; sensitive tactile hairs; strong sense of smell; and the tapetum lucidum behind the retina.[96] Among the adapiforms, most are considered diurnal, with the exception of Pronycticebus and Godinotia from Middle Eocene Europe, both of which had large orbits that suggest nocturnality.[81][92]
Reproduction in most strepsirrhine species tends to be seasonal, particularly in lemurs. Key factors that affect seasonal reproduction include the length of the wet season, subsequent food availability, and the maturation time of the species.[130] Like other primates, strepsirrhines are relatively slow breeders compared to other mammals. Their gestation period and interbirth intervals are usually long, and the young develop slowly, just like in haplorhine primates.[107][118] Unlike simians, some strepsirrhines produce two or three offspring, although some produce only a single offspring. Those that produce multiple offspring tend to build nests for their young. These two traits are thought to be plesiomorphic (ancestral) for primates.[107] The young are precocial (relatively mature and mobile) at birth, but not as coordinated as ungulates (hoofed mammals).[51] Infant care by the mother is relatively prolonged compared to many other mammals, and in some cases, the infants cling to the mother's fur with their hands and feet.[107]
Despite their relatively smaller brains compared to other primates, lemurs have demonstrated levels of technical intelligence in problem solving that are comparable to those seen in simians. However, their social intelligence differs, often emphasizing within-group competition over cooperation, which may be due to adaptations for their unpredictable environment.[131] Although lemurs have not been observed using objects as tools in the wild, they can be trained to use objects as tools in captivity and demonstrate a basic understanding about the functional properties of the objects they are using.[132]
The nocturnal strepsirrhines have been traditionally described as "solitary", although this term is no longer favored by the researchers who study them.[133] Many are considered "solitary foragers", but many exhibit complex and diverse social organization, often overlapping home ranges, initiating social contact at night, and sharing sleeping sites during the day. Even the mating systems are variable, as seen in woolly lemurs, which live in monogamous breeding pairs.[134] Because of this social diversity among these solitary but social primates, whose level of social interaction is comparable to that of diurnal simians,[133] alternative classifications have been proposed to emphasize their gregarious, dispersed, or solitary nature.[135]
Among extant strepsirrhines, only the diurnal and cathemeral lemurs have evolved to live in multi-male/multi-female groups, comparable to most living simians.[134][136] This social trait, seen in two extant lemur families (Indriidae and Lemuridae), is thought to have evolved independently.[137] Group sizes are smaller in social lemurs than in simians, and despite the similarities, the community structures differ.[138] Female dominance, which is rare in simians, is fairly common in lemurs.[139] Strepsirrhines spend a considerable amount of time grooming each other (allogrooming).[140] When lemuriform primates groom, they lick the fur and then comb it with their toothcomb. They also use their grooming claw to scratch places they cannot reach with their mouth.[85]
Like New World monkeys, strepsirrhines rely on scent marking for much of their communication. This involves smearing secretions from epidermal scent glands on tree branches, along with urine and feces. In some cases, strepsirrhines may anoint themselves with urine (urine washing). Body postures and gestures may be used, although the long snout, non-mobile lips, and reduced facial enervation restrict the use of facial expressions in strepsirrhines. Short-range calls, long-range calls, and alarm calls are also used.[141] Nocturnal species are more constrained by the lack of light, so their communication systems differ from those of diurnal species, often using long-range calls to claim their territory.[142]
Living strepsirrhines are predominantly arboreal, with only the ring-tailed lemur spending considerable time on the ground.[143] Most species move around quadrupedally (on four legs) in the trees, including five genera of smaller, nocturnal lemurs.[128][143] Galagos, indriids, sportive lemurs, and bamboo lemurs leap from vertical surfaces,[143] and the indriids are highly specialized for vertical clinging and leaping.[128] Lorises are slow-moving, deliberate climbers.[143]
Analyses of extinct adapiforms postcranial skeletons suggest a variety of locomotor behavior.[143] The European adapids Adapis, Palaeolemur, and Leptadapis shared adaptations for slow climbing like the lorises, although they may have been quadrupedal runners like small New World monkeys. Both Notharctus and Smilodectes from North America and Europolemur from Europe exhibit limb proportions and joint surfaces comparable to vertical clinging and leaping lemurs, but were not as specialized as indriids for vertical clinging, suggesting that they ran along branches and did not leap as much.[92][143] Notharctids Cantius and Pronycticebus appear to have been agile arboreal quadrupeds, with adaptations comparable to the brown lemurs.[143]
Primates primarily feed on fruits (including seeds), leaves (including flowers), and animal prey (arthropods, small vertebrates, and eggs). Diets vary markedly between strepsirrhine species. Like other leaf-eating (folivorous) primates, some strepsirrhines can digest cellulose and hemicellulose.[144] Some strepsirrhines, such as the galagos, slender lorises, and angwantibos, are primarily insectivorous. Other species, such as fork-marked lemurs and needle-clawed bushbabies, specialize on tree gum, while indriids, sportive lemurs, and bamboo lemurs are folivores. Many strepsirrhines are frugivores (fruit eaters), and others, like the ring-tailed lemur and mouse lemurs, are omnivores, eating a mix of fruit, leaves, and animal matter.[145]
Among the adapiforms, frugivory seems to have been the most common diet, particularly for medium-sized to large species, such as Cantius, Pelycodus and Cercamonius.[145] Folivory was also common among the medium and large-sized adapiforms, including Smilodectes, Notharctus, Adapis and Leptadapis. Sharp cusps on the teeth of some of the smaller adapiforms, such as Anchomomys and Donrussellia, indicate that they were either partly or primarily insectivorous.[92][145]
The now extinct adapiform primates were primarily found across North America, Asia, and Europe, with a few species in Africa. They flourished during the Eocene when those regions were more tropical in nature, and they disappeared when the climate became cooler and drier.[37] Today, the lemuriforms are confined in the tropics,[146] ranging between 28° S to 26° N latitude.[17] Lorises are found both in equatorial Africa and Southeast Asia, while the galagos are limited to the forests and woodlands of sub-Saharan Africa.[18][98] Lemurs are endemic to Madagascar, although much of their diversity and habitat has been lost due to recent human activity.[18][51]
As with nearly all primates, strepsirrhines typically reside in tropical rainforests. These habitats allow strepsirrhines and other primates to evolve diverse communities of sympatric species. In the eastern rainforests of Madagascar, as many as 11 or 12 species share the same forests, and prior to human arrival, some forests had nearly double that diversity.[146] Several species of lemur are found in drier, seasonal forests, including the spiny forest on the southern tip of the island, although the lemur communities in these regions are not as rich.[147]
Like all other non-human primates, strepsirrhines face an elevated risk of extinction due to human activity, particularly deforestation in tropical regions. Much of their habitat has been converted for human use, such as agriculture and pasture.[28] The threats facing strepsirrhine primates fall into three main categories: habitat destruction, hunting (for bushmeat or traditional medicine), and live capture for export or local exotic pet trade. Although hunting is often prohibited, the laws protecting them are rarely enforced. In Madagascar, local taboos known as fady sometimes help protect lemur species, although some are still hunted for traditional medicine.[148]
In 2012, the International Union for Conservation of Nature (IUCN) announced that lemurs were the "most endangered mammals", due largely to elevated illegal logging and hunting following a political crisis in 2009.[149] In Southeast Asia, slow lorises are threatened by the exotic pet trade and traditional medicine, in addition to habitat destruction.[150][151] Both lemurs and slow lorises are protected from commercial international trade under CITES Appendix I.[152]
Strepsirrhini or Strepsirhini (/ˌstrɛpsəˈraɪni/ (listen); STREP-sə-RY-nee) is a suborder of primates that includes the lemuriform primates, which consist of the lemurs of Madagascar, galagos ("bushbabies") and pottos from Africa, and the lorises from India and southeast Asia. Collectively they are referred to as strepsirrhines. Also belonging to the suborder are the extinct adapiform primates which thrived during the Eocene in Europe, North America, and Asia, but disappeared from most of the Northern Hemisphere as the climate cooled. Adapiforms are sometimes referred to as being "lemur-like", although the diversity of both lemurs and adapiforms does not support this comparison.
Strepsirrhines are defined by their "wet" (moist) rhinarium (the tip of the snout) – hence the colloquial but inaccurate term "wet-nosed" – similar to the rhinaria of canines and felines. They also have a smaller brain than comparably sized simians, large olfactory lobes for smell, a vomeronasal organ to detect pheromones, and a bicornuate uterus with an epitheliochorial placenta. Their eyes contain a reflective layer to improve their night vision, and their eye sockets include a ring of bone around the eye, but they lack a wall of thin bone behind it. Strepsirrhine primates produce their own vitamin C, whereas haplorhine primates must obtain it from their diets. Lemuriform primates are characterized by a toothcomb, a specialized set of teeth in the front, lower part of the mouth mostly used for combing fur during grooming.
Many of today's living strepsirrhines are endangered due to habitat destruction, hunting for bushmeat, and live capture for the exotic pet trade. Both living and extinct strepsirrhines are behaviorally diverse, although all are primarily arboreal (tree-dwelling). Most living lemuriforms are nocturnal, while most adapiforms were diurnal. Both living and extinct groups primarily fed on fruit, leaves, and insects.
Strepsirinoj aŭ malseknazuloj (Strepsirrhini) estas unu el du subordoj de la primatoj - la alia estas la seknazuloj (Haplorrhini). Kiel sugestas ilia nomo, unu trajto komuna al ĉiuj bestoj de ĉi tiu kategorio estas iliaj malsekvaj nazoj. La strepsirinoj estas ankaŭ ĉiuj prasimioj, sed sciencaj studoj montris ke la prasimiaj tarsioj tamen ne estas strepsirinoj, do la du terminoj "strepsirino" kaj "prasimio" ne estas tute samsignifaj.
Inter la strepsirinoj estas la jenaj bestoj: lemuro - galago - loriso
Strepsirinoj aŭ malseknazuloj (Strepsirrhini) estas unu el du subordoj de la primatoj - la alia estas la seknazuloj (Haplorrhini). Kiel sugestas ilia nomo, unu trajto komuna al ĉiuj bestoj de ĉi tiu kategorio estas iliaj malsekvaj nazoj. La strepsirinoj estas ankaŭ ĉiuj prasimioj, sed sciencaj studoj montris ke la prasimiaj tarsioj tamen ne estas strepsirinoj, do la du terminoj "strepsirino" kaj "prasimio" ne estas tute samsignifaj.
Inter la strepsirinoj estas la jenaj bestoj: lemuro - galago - loriso
Los estrepsirrinos (Strepsirrhini) son un suborden de primates que incluye a los primates lemuriformes, es decir: los lémures de Madagascar, los gálagos y potos de África así como los loris de India y el sudeste asiático.[1] [2] Colectivamente se los denomina estrepsirrinos (del griego, "nariz torcida": στρέψις gr. 'torcimiento' + rhīn(o)- ῥί-ς/-νός gr. 'nariz).También forman parte de este suborden los primates adapiformes, un grupo ya extinto que durante el Eoceno prosperó en Europa, Norteamérica y Asia, pero que desapareció de la mayor parte del hemisferio norte cuando el clima se hizo más frío. De los adapiformes se dice a veces que son como lémures, aunque la comparación no se sostiene porque tanto los lémures como los adapiformes presentan gran diversidad.
La principal característica de los estrepsirrinos es su rinario (punta del hocico) húmedo, lo que en lenguaje común llamamos nariz húmeda, parecida a la que tienen perros y gatos. Su cerebro es más pequeño que el de los simios de tamaño comparable. Tienen un gran bulbo olfatorio, un órgano vomeronasal para la detección de feromonas y un útero bicorne con placenta epitelocorial. Sus ojos llevan una capa reflectante que mejora la visión nocturna, y tienen un anillo de hueso alrededor del ojo, aunque por otra parte carecen de pared de hueso en la parte posterior. Los primates estrepsirrinos son capaces de producir vitamina C, mientras que los haplorrinos deben obtenerla de su dieta. Los lemuriformes se caracterizan por un peine dental, formado por unos dientes especializados en la parte inferior de la mandíbula, que sirve para peinar el pelaje cuando se acicalan.[3]
Entre los estrepsirrinos que existen en la actualidad hay muchas especies amenazadas debido a la destrucción de su hábitat, la caza para obtener carne y la captura de ejemplares vivos para comerciar con ellos como mascotas. Tanto los extintos como los actuales muestran comportamientos diversos, pero todos son principalmente arbóreos. Se alimentan sobre todo de frutas, hojas e insectos. La mayoría de los lemuriformes actuales son animales nocturnos, mientras que los adapiformes eran mayoritariamente diurnos.[4]
El nombre científico Strepsirrhini deriva del griego στρεψίς (strepsis, curvado hacia dentro) y ῥινός (rhinos, nariz), lo que alude a sus orificios nasales sinuosos (en forma de coma) del rinario o nariz húmeda.[5] La primera persona que usó este nombre como taxón del rango de suborden, comparable a los Platyrrhini (monos del nuevo mundo) y los Catarrhini (simios del viejo mundo), fue el naturalista francés Etienne Geoffroy Saint-Hilaire en 1812. En su descripción, mencionó «les narines terminales et sinueuses».
Cuando el zoólogo británico Reginald Innes Pocock revivió a los estrepsirrinos y definió los haplorrinos en 1918, omitió la segunda «r» de los nombre científicos («Strepsirhini»y «Haplorhini» en lugar de «Strepsirrhini»y «Haplorrhini»).[6] Sin embargo, no quitó la doble «r»de «Platyrrhini» y «Catarrhini», a los que también había dado nombre E. Geoffroy en 1812. Después de Pocock, muchos investigadores siguieron escribiendo Strepsirrhini con una sola «r», hasta que los primatólogos Paulina Jenkins y Prue Napier señalaron el error en 1987.[7]
Son estrepsirrinos los adapiformes, ya extintos, y los primates lemuriformes, dentro de los cuales se incluyen lémures y lorisoides (loris, potos y gálagos).[8]Los estrepsirrinos divergieron de los primates haplorrinos en una época próxima al inicio de la radiación de primates, hace entre 55 y 90 millones de años. Las fechas de divergencia más lejanas son estimaciones basadas en análisis genéticos, y las fechas más próximas se fundamentan en un registro fósil escaso. Es posible que los primates lemurifomes hayan evolucionado, bien a partir de los Cercamoniinae, bien a partir de los Sivaladapidae. En ambos casos se trata de adapiformes que pueden haberse originados en Asia. Antes se pensaba que habían evolucionado de los adápidos, una rama más joven y especializada de adapiformes básicamente europea. Los lémures viajaron en balsas de África a Madagascar hace entre 47 y 54 millones de años, mientras que los loris se escindieron de los gálagos africanos hace aproximadamente 40 millones de años, y posteriormente colonizaron Asia. A los lemuriformes y, en particular, a los lémures de Madagascar a menudo se los presenta, erróneamente, como "fósiles vivientes" o como muestra de primates "basales" o "inferiores".[9] Estos puntos de vista han supuesto, a lo largo de la historia, un obstáculo para comprender la evolución de los mamíferos y las características de los estrepsirrinos,[10] como lo son su dependencia del olfato, determinados rasgos de su esqueleto y el tamaño de su cerebro, relativamente pequeño. En el caso de los lémures, la selección natural ha hecho que estas poblaciones aisladas de primates se diversifiquen de forma considerable y que ocupen una gran variedad de nichos ecológicos, a pesar de tener cerebros más pequeños y menos complejos que los simios.[11]
Lo más probable es que la divergencia entre estrepsirrinos, simios y tarseros se produjera casi inmediatamente después de que aparecieran los primeros primates. Aunque se conocen pocos fósiles de los grupos de primates existentes (lemuriformes, tarseros y simios) que daten del Eoceno inferior o medio,[12] [13]las pruebas que aporta la genética y algunos fósiles hallados recientemente sugieren que pueden haber estado presentes durante el inicio de la radiación adaptativa.[8]
El origen de los primates más antiguos, los que dieron lugar tanto a los simios como a los tarseros, constituye un misterio. No tenemos certeza ni de su lugar de origen ni del grupo del que surgieron. Aunque el registro fósil que da pruebas de su radiación inicial por el hemisferio norte es muy detallado, los fósiles procedentes de los trópicos (con toda probabilidad, la zona donde comenzaron a desarrollarse los primates) son extremadamente escasos, sobre todo los de la época en que aparecieron los primates y otros clados de mamíferos euterios.
Ante la escasez de fósiles tropicales detallados, los geneticistas y primatólogos han acudido a análisis genéticos para determinar el grado de parentesco entre las diversas ramas de primates así como el tiempo transcurrido desde que divergieron. Empleando este reloj molecular, las fechas de divergencia que se obtienen para las principales ramas de primates han sugerido que los primates evolucionaron hace más de 80 - 90 millones de años, casi 40 millones de años antes de que aparecieran los primeros ejemplos en el registro fósil.
Entre los primeros primates había especies tanto nocturnas como diurnas, todas ellas arbóreas, con pies y manos especialmente adaptados para moverse por ramas pequeñas. Los Plesiadapiformes del Paleoceno inferior se consideran a veces «primates arcaicos» debido a que su dentadura se parecía a la de los primeros primates y porque además su anatomía estaba adaptada a la vida en los árboles: un ejemplo es el dedo gordo del pie divergente. Aunque estos Plesiadapiformes estaban muy emparentados con los primates, es posible que representen un grupo parafilético del cual pueden haber, o pueden no haber, evolucionado directamente los primates,[8] y algunos géneros quizá hayan estado más estrechamente emparentados con los colugos, de los que se piensa que son más cercanos a los primates.[8]
Los primeros auténticos primates (euprimates) no aparecen en el registro fósil hasta el Eoceno inferior (hace unos 55 millones de años), momento en el cual radiaron por el hemisferio norte durante un breve periodo de rápido calentamiento global conocido como el máximo térmico Paleoceno - Eoceno.[8] Entre estos primeros primates estaban Cantius, Donrussellia, Altanius y Teilhardina en los continentes septentrionales, así como el fósil más cuestionable, a la vez que fragmentario, llamado Altiatlasius, de África en el Paleoceno.[11] Estos primates fósiles súper tempranos a menudo se dividen en dos grupos, adapiformes y omomiiformes. Ambos aparecieron súbitamente en el registro fósil sin formas de transición que pudieran dar pistas de sus antepasados; ambos grupos presentaban gran diversidad y estuvieron muy extendidos durante todo el Eoceno.
La última rama en desarrollarse fue la de los adapiformes, un grupo variopinto y muy repartido que prosperó en Europa, Norteamérica y Asia durante el Eoceno (desde hace 56 hasta hace 34 millones de años). Desaparecieron de la mayor parte del hemisferio norte cuando disminuyó la temperatura. Los últimos adapiformes se extinguieron al final del Mioceno (hace unos 7 millones de años).
Los primates adapiformes son estrepsirrinos extintos que tenían muchas características anatómicas en común con los lémures.[8] A veces se dice que los adapiformes son primates parecidos a los lémures, pero unos y otros son tan diversos que esta comparación no tiene mucho sentido.
Al igual que los estrepsirrinos vivientes, los adapiformes eran extremadamente diversos: al principio del siglo XXI ya se conocían al menos 30 géneros y 80 especies del registro fósil. Se diversificaron extendiéndose por toda Laurasia durante el Eoceno, y algunos llegaron a Norteamérica por un istmo. Figuran entre los animales más comunes en los campos de fósiles de esa época. En el norte de África también se han encontrado unas pocas especies raras. Los más basales de los adapiformes incluyen los géneros Cantius de Norteamérica y Europa y Donrussellia de Europa. Este último presenta los rasgos más ancestrales, por lo que a menudo se considera un grupo hermano o grupo terminal de los demás adapiformes.[8]
Los adapiformes se suelen dividir en tres familias, dentro de la superfamilia Adapoides:
La relación entre adapiformes y lemuriformes todavía no se ha demostrado de forma concluyente, de ahí que haya dudas sobre si los adapiformes constituyen un grupo parafilético terminal. Tanto los datos de los relojes moleculares como los nuevos hallazgos de fósiles sugieren que la separación de los lemuriformes de los otros primates, así como la subsiguiente división entre lémures y lorisoides son sucesos anteriores a la aparición de los adapiformes en el Eoceno inferior. Tal vez unos nuevos métodos de calibrado resuelvan las discrepancias entre el reloj molecular y el registro fósil, favoreciendo unas fechas de divergencia más recientes.[16] Los fósiles indican que los adapiformes estrepsirrinos y los omomíidos haplorrinos habían evolucionado de forma independiente antes del Eoceno inferior, si bien los miembros más basales tienen una dentadura con tantas similitudes como para sugerir que divergieron durante el Paleoceno (hace 66 - 55 millones de años).
No hay certidumbre sobre los orígenes de los lemuriformes; son objeto de debate.El paleontólogo estadounidense Philip Gingerich propuso que los primates lemuriformes surgieron de uno de entre varios géneros de adápidos europeos.Se basó para ello en similitudes entre los dientes de la mandíbula inferior de los adápidos y el peine dental de los lemuriformes existentes. Sin embargo, este punto de vista no tiene suficientes apoyos dada la escasez de fósiles claramente transicionales.[8] Alternativamente, los lemuriformes pueden haber descendido de una rama muy temprana de Cercamoniinae o Sivaladapidae asiáticos que migraron al norte de África.[17]
Hasta el descubrimiento de tres fósiles de lorisoides de hace 40 millones de años en los depósitos de El Fayum en Egipto, entre 1997 y 2005,(Karanisia, Saharagalago, y Wadilemur), los lemuriformes conocidos más antiguos procedían del Mioceno Inferior (hace unos 20 millones de años) de Kenia y Uganda. Estos hallazgos más recientes demuestran que los primates lemuriformes estaban presentes durante el Eoceno medio en Afro-Arabia y que la línea de los lemuriformes y todos los demás taxones de estrepsirrinos habían divergido anteriormente.[18] El Djebelemur de Túnez es del Eoceno inferior a medio (hace 52 a 46 millones de años) y ha sido asignado a los Cercamoniinae, pero asimismo podría haber sido un lemuriforme terminal. Los Azibiidae de Argelia son de aproximadamente las mismas fechas y pueden haber constituido un grupo hermano de los Djebelemuridae. Junto con el Plesiopithecus del Eoceno superior en Egipto, los tres son buenos candidatos a lemuriformes terminales de África.[17]
Las estimaciones basadas en el reloj molecular indican que los lémures y los lorisoides divergieron en África durante el Paleoceno, hace unos 62 millones de años. Hace entre 47 y 54 millones de años los lémures llegaron a Madagascar en balsas y se dispersaron.[18] Aislados, se diversificaron y ocuparon los nichos ecológicos frecuentemente ocupados en la actualidad por simios.[2] En África, los loris y gálagos divergieron durante el Eoceno (hace unos 40 millones de años). A diferencia de lo que sucede en Madagascar con los lémures, estos han tenido que competir con monos, simios y otros mamíferos.[9]
La taxonomía de los estrepsirrinos es controvertida y tiene una historia complicada. Una terminología taxonómica confusa y unas comparaciones anatómicas demasiado simplificadas han dado lugar a percepciones erróneas sobre la filogenia de los primates y los estrepsirrinos; un ejemplo de ello es la atención que se prestó en los medios de comunicación al fósil «Ida» en 2009.
El naturalista sueco Carlos Linneo fue el primero en agrupar a los primates estrepsirrinos en el género lémur cuando públicó, en 1758, la décima edición de Systema Naturae. En aquella época solo se reconocían tres especies, de las cuales una (el colugo) actualmente ya no se considera primate.[19] En 1785 el naturalista neerlandés Pieter Boddaert dividió el género lémur en dos géneros: Prosimia para los lémures, colugos y tarseros, por una parte, y Tardigradus para los loris.[20] 10 años después, E. Geoffroy y Georges Cuvier juntaron los tarseros y gálagos debido a las similitudes en la morfología de sus patas traseras, un punto de vista que apoyaba el zoólogo alemán Johann Karl Wilhelm Illiger, quien los había colocado en la familia Macrotarsi mientras que los lémures y tarseros habían ido a parar a la familia Prosimia (Prosimii) en 1811. Esta clasificación que situaba a tarseros y gálagos en la misma familia se mantuvo durante muchos años, hasta 1898, cuando el zoólogo neerlandés Ambrosius Hubrecht demostró que la placenta se formaba de manera diferente en los dos grupos.
Actualmente los estrepsirrinos incluyen dos infraordenes; uno de ellos está extinto.[21][22]
|número-autores= (ayuda) 
Datos: Q82265
Multimedia:
Especies: Strepsirrhini
Los estrepsirrinos (Strepsirrhini) son un suborden de primates que incluye a los primates lemuriformes, es decir: los lémures de Madagascar, los gálagos y potos de África así como los loris de India y el sudeste asiático. Colectivamente se los denomina estrepsirrinos (del griego, "nariz torcida": στρέψις gr. 'torcimiento' + rhīn(o)- ῥί-ς/-νός gr. 'nariz).También forman parte de este suborden los primates adapiformes, un grupo ya extinto que durante el Eoceno prosperó en Europa, Norteamérica y Asia, pero que desapareció de la mayor parte del hemisferio norte cuando el clima se hizo más frío. De los adapiformes se dice a veces que son como lémures, aunque la comparación no se sostiene porque tanto los lémures como los adapiformes presentan gran diversidad.
La principal característica de los estrepsirrinos es su rinario (punta del hocico) húmedo, lo que en lenguaje común llamamos nariz húmeda, parecida a la que tienen perros y gatos. Su cerebro es más pequeño que el de los simios de tamaño comparable. Tienen un gran bulbo olfatorio, un órgano vomeronasal para la detección de feromonas y un útero bicorne con placenta epitelocorial. Sus ojos llevan una capa reflectante que mejora la visión nocturna, y tienen un anillo de hueso alrededor del ojo, aunque por otra parte carecen de pared de hueso en la parte posterior. Los primates estrepsirrinos son capaces de producir vitamina C, mientras que los haplorrinos deben obtenerla de su dieta. Los lemuriformes se caracterizan por un peine dental, formado por unos dientes especializados en la parte inferior de la mandíbula, que sirve para peinar el pelaje cuando se acicalan.
Entre los estrepsirrinos que existen en la actualidad hay muchas especies amenazadas debido a la destrucción de su hábitat, la caza para obtener carne y la captura de ejemplares vivos para comerciar con ellos como mascotas. Tanto los extintos como los actuales muestran comportamientos diversos, pero todos son principalmente arbóreos. Se alimentan sobre todo de frutas, hojas e insectos. La mayoría de los lemuriformes actuales son animales nocturnos, mientras que los adapiformes eran mayoritariamente diurnos.
Strepsiriinsed primaadid (Strepsirrhini) on esikloomaliste alamselts.
Vanema süstemaatika järgi kuuluvad sellesse alamseltsi poolahvilised, välja arvatud kandlased, kes kuuluvad haploriinsete primaatide hulka, ja tupaialased, kes on arvatud eraldi tupaialiste seltsi.
Tänapäevaseid liike on teada 118 või 114.
Strepsiriinsete primaatide fossiilileiud ulatuvad tagasi Vara-Eotseeni.
Ladinakeelne (kreekapärane) nimetus tähendab 'kõveraninalised' (komakujuliste sõõrmete järgi).
Eestikeelne vaste "strepsiriinsed primaadid" esineb "Loomade elus" (kd 7, lk 411), kus aluseks võetud süstemaatika aga seda taksonit ette ei näe.
Takson pärineb Étienne Geoffroy Saint-Hilaire'ilt (1812). Autorina nimetatakse ka Reginald Innes Pococki (1918).
Väga tõenäoliselt on strepsiriinsetel ja haploriinsetel primaatidel ühised esivanemad.
Strepsiriinseid primaate eristatakse haploriinsetest primaatidest nina ehituse järgi. Nende üks põhilisi tunnuseid on paljas (limaskestaga kaetud) ninaots (rhinarium) sõõrmete ümber nagu enamikul teistel imetajatel. See on niiske nagu kassil ning on seotud hea haistmisega. Sõõrmed on komakujulised, ülahuul on sile, liikumatu (ninaga (sidekoelise sideme abil) ja igemetega ühendatud) ja karvutu. Ülahuule jäik asend piirab nende võimalikke näoilmeid. Ninamik on tavaliselt piklik, mistõttu nad sarnanevad koertega.
Kõigil strepsiriinsetel primaatidel, välja arvatud aiel, on hammaskamm – tihedasti koos paiknevad lõikehambad ja silmahambad. Seda kasutatakse puudelt toiduks vaigu kogumisel ja karvastiku hooldamisel. Hammaskammi tekkest on vähe andmeid, sest kõige vanemad hammaskammiga fossiilid pärinevad Miotseenist. Madagaskaril hiljuti välja surnud (suurte) primaatide liikidest paljudel hambakamm puudus. Indri hammaskamm koosneb neljast hambast, teistel on neid kuus. Hammaskamm võib olla konvergentse arengu tulemus.
Teine kohastumus karvastiku hooldamiseks (komfortkäitumine) on kõigil strepsiriinsetel primaatidel esinev tualettküünis esijala teisel varbal. Teistel varvastel on küüned. Suur varvas on teistest eraldi, mis võimaldab haardudes kulgeda. Siiski ei vastandu ta teistele varvastele nii hästi nagu haploriinsete primaatide pöial.
Strepsiriinsetel primaatidel on säilinud võime C-vitamiini sünteesida, mis kõigil haploriinsetel primaatidel puudub[2].
Umbes 75% liikidest on öise eluviisiga ning kõigil neil on läikepiige (see on ka mõnel päevase eluviisiga liigil, näiteks kattal). Paljudel öise eluviisiga liikidel on väga hea kuulmine. Neil on suured kõrvad ja nad saavad kumbagi kõrva eraldi liigutada, et paremini kuulda. Päevase eluviisiga on enamasti suuremad loomad (sifakad, katta, indri). Päevase eluviisiga strepsiriinseid primaate leidub ainult Madagaskaril.
Erinevalt haploriinsetest primaatidest on strepsiriinsetel primaatidel individuaalse tsükli asemel innaaeg. Samuti on neil järglaste pesakond (haploriinsetel primaatidel üksikud järglased), Y-kujuline (kahe sarvega) emakas ning mitu paari nisasid.
Strepsiriinseid primaate peetakse haploriinsetest algelisemateks. Aju osakaal on enamasti väiksem, mis viitab madalamale intellektile. Aju haistmiskäärud on suuremad, mistõttu arvatakse, et haistmisel on nende jaoks suurem tähtsus. Öise eluviisi tõttu on haistmisel põhinev kommunikatsioon neil tähtsam kui visuaalne kommunikatsioon.
Algeliseks jooneks loetakse ka silmakoopatagust kitsendit.
Strepsiriinsetel primaatidel on huvitavaid kohastumusi: näiteks kukangid määrivad oma poegi mürgise süljega.
Terav koon, vibrissid ehk kompekarvad ja "märg" nina on omased putukatest toituvatele imetajatele. Käed ja jalad ning lamedad küüned on omased esikloomalistele.
Strepsiriinsete primaatide pikkus ulatub 6 sentimeetrist (hiirleemur Microcebus myoxinus) 70 sentimeetrini (indri; koos tagajalgadega 120 cm).
Väljasurnud hiidleemur (Archaeoindris fontoynonti) ehk kaalus kuni 180 kg ning oli gorilla suurune.
Putukatest ja taimedest toituvad liigid on enam-vähem pooleks. Valdav enamik liike sööb mingis proportsioonis nii putukaid kui ka taimi. Suuremad loomad kalduvad olema rohkem taimtoidulised.
Madagaskaril elavad (peale inimeste) ainult strepsiriinsed primaadid, kellel seal puudub konkurents. Neid elutseb veel Kagu-Aasias ja Lõuna-Aasias ja Aafrika mandril. Viis sugukonda elab Madagaskaril, kaks mujal.
Strepsiriinsed primaadid on kõige vanem teadaolev esikloomaliste rühm. Kõige vanemad fossiilid pärinevad Vara-Eotseenist ning kuuluvad rühma Adapiformes, mis elas Hilis-Miotseenini Põhja-Ameerikas, Euroopas ja Aasias. Looride ja nende sugulaste esivanemaid on leitud halates Hilis-Eotseenist Aafrikast ja Aasiast. Madagaskari sugukondade kivistisi on ainult Madagaskaril alates Pleistotseenist. Tuntud on eriti leemurite hiiglastest sugulased perekonnast Megaladapis; võib-olla on nad välja surnud inimese tõttu.
Strepsiriinsete primaatide alamselts koosneb seitsmest sugukonnast, mis jaotatakse kolmeks rühmaks. Esimene rühm on infraselts Lemuriformes, kuhu kuuluvad sugukonnad Cheirogaleidea, leemurlased, Lepilemuridae ja indrilased. Teine rühm on infraselts Lorisiformes, kuhu kuuluvad loorilased ja galaagolased. Kolmas rühm on infraselts Chiromyiformes, millel on üks sugukond aielased, kuhu kuulub ainult aie.
Varem jaotati esikloomalised poolahviliste ja ahviliste alamseltsiks. Selgus aga, et kandlased on lähemas suguluses ahvilistega kui ülejäänud poolahvilistega; seetõttu pandi kandlased ahvilistega kokku ning võeti kasutusele uued alamseltside nimed.
Strepsiriinseid primaate on jaotatud ka otse neljaks ülemsugukonnaks: Daubentonioidea, Lemuroidea, Loroidea (kaasa arvatud aie) ja Indroidea. On aga kaalukaid tõendeid selle kohta, et aie ei ole looride lähedane sugulane ning indrilased on lähedased leemurlastele.
Kui aie esindab pärast ülejäänud harude lahknemist alles jäänud rühma, siis ta lahknes pärast strepsiriinsete primaatide lahknemist teistest esikloomalistest 63 miljonit aastat tagasi ja enne leemurite ja looride omavahelist lahknemist 50 miljonit aastat tagasi. Kui aiesid pidada leemuritele lähemateks sugulasteks, siis pidi nende lahknemine aset leidma vähem kui 50 miljonit aastat tagasi.
Strepsiriinsete primaatide fülogeneesile on valgust heidetud retrotransposonimarkerite abil.
Madagaskaril on varem elanud sugukonnad Megaladapidae (väljasurnud perekonnaga Megaladapis, mis arvatakse ka sugukonda Lepilemuridae), Archaeolemuridae ja Palaeopropithecidae, mis surid välja viimase 2000 aasta jooksul.
Sugukond Adapidae (ülemsugukond Adapiformes) on väljasurnud polüfüleetiline rühm, mis kuulus väga suure tõenäosusega poolahviliste hulka ning oli lähedases suguluses strepsiriinsete primaatidega. Neist on leide Eotseenist Miotseenini Põhja-Ameerikast ja Euraasiast.
Teine väljasurnud poolahviliste sugukond Omomyidae kuulub arvatavasti haploriinsete primaatide hulka; nad olid lähedases suguluses kandlastega, kuid moodustasid pärast ülejäänud haploriinsete primaatide lahknemist järele jäänud rühma.
Loorilaste sugukond võidakse jagada ka alamsugukondadeks Perodicticinae (perekonnad Arctocebus, perodicticus ja Pseudopotto) ja Lorinae (perekonnad Loris ja Nycticebus).
Strepsiriinsed primaadid (Strepsirrhini) on esikloomaliste alamselts.
Vanema süstemaatika järgi kuuluvad sellesse alamseltsi poolahvilised, välja arvatud kandlased, kes kuuluvad haploriinsete primaatide hulka, ja tupaialased, kes on arvatud eraldi tupaialiste seltsi.
Tänapäevaseid liike on teada 118 või 114.
Strepsiriinsete primaatide fossiilileiud ulatuvad tagasi Vara-Eotseeni.
Strepsirrhini primateen bi azpibanaketako bat da sistema kladistikoan. Estrepsirrino guztiek rhinariuma dute, hau da, sudurra mutur baten barruan dute, beti hezea eta ugaztunen antzinako ezaugarri. Ezaugarri hau antzinakoa denez suposa daiteke parafiletikoa dela, baina beste ezaugarri batzuek ere definitzen dute azpiordena. Guztiek dute atzapar garbitzaile bat. Karea epiteliokoriala da, hau da, ez dago puntu batean lokalizatua eta gainera erditzerako garaian ez da kanpora ateratzen. Guztiek dute Tapetum Lucidum izeneko egitura erretinaren atzealdean. Mintza honek laguntza ematen du gauean ikusi ahal izateko, argia isladatzen baitu.
Ezaugarri horietaz gain astragaloaren alde artikularra laua da. Goiko ebakortzen artean bereizketa bat dago, diastema izenekoa. Beheko ebakortzak erdi-etzanak daude. Tamaina ezberdinak dituzte, txikiena den Microcebus mioxinusetik, gehienez ere 31 gramo pisatzen dituela Pachylemur insignis arte, 7 kgko pisua har dezakela. Forma fosiletan askoz handiagoak agertu dira, Arcaeoindris fontoynonti bezala, 200 kg. pisatzen zituela.
Zazpi familia ezberdin ezberdintzen dira gaur egun, nahiz eta orain dela ez urte asko beste batzuk ere bizi ziren Madagaskarren.
Strepsirrhini taldea oso mugatua da bere bizilekuan. Lorisiformeak ezik beste guztiak Madagaskarren bizi dira. Lorisak eta Galagoak bai Afrikan bai Asian bizi dira, baina oso gutxi dira.
Madagaskarren barruan klima eta inguru ezberdinetara moldatu dira, baita erdi basamortuak direnetara ere.
Strepsirrhiniren jatorria oso zaila da aurkitzen. Dirudienez Adapiformes familia fosiletik garatu ziren edo, behintzat, Adapiformesetik zetorren Notharctus familiatik. Ez dagoena oso argi Lorisiformes eta Lemuriformesen arteko bereizketa noiz eman zen da. Hauetariko talde bakoitza Notharctusetik badator zuzenean Cheirogaleidaeren duten antzekotasun handiak ezin dira ondo azaldu. Litekeena da guztiak Madagaskarrera heldu ondoren Lorisiformesen forma batek berriro Afrikarako bidea egitea eta hortik Asiara.
Adapiformesak ere ez dago argi Strepsirrhiniren barnean sar daitezkeen edo ez, ez baitira froga argiak aurkitu. Argi dagoena, hala ere, Tarsiformesek jatorri ezberdina dutela da, zaharragoa.
Strepsirrhini primateen bi azpibanaketako bat da sistema kladistikoan. Estrepsirrino guztiek rhinariuma dute, hau da, sudurra mutur baten barruan dute, beti hezea eta ugaztunen antzinako ezaugarri. Ezaugarri hau antzinakoa denez suposa daiteke parafiletikoa dela, baina beste ezaugarri batzuek ere definitzen dute azpiordena. Guztiek dute atzapar garbitzaile bat. Karea epiteliokoriala da, hau da, ez dago puntu batean lokalizatua eta gainera erditzerako garaian ez da kanpora ateratzen. Guztiek dute Tapetum Lucidum izeneko egitura erretinaren atzealdean. Mintza honek laguntza ematen du gauean ikusi ahal izateko, argia isladatzen baitu.
Ezaugarri horietaz gain astragaloaren alde artikularra laua da. Goiko ebakortzen artean bereizketa bat dago, diastema izenekoa. Beheko ebakortzak erdi-etzanak daude. Tamaina ezberdinak dituzte, txikiena den Microcebus mioxinusetik, gehienez ere 31 gramo pisatzen dituela Pachylemur insignis arte, 7 kgko pisua har dezakela. Forma fosiletan askoz handiagoak agertu dira, Arcaeoindris fontoynonti bezala, 200 kg. pisatzen zituela.
Puoliapinat (Strepsirrhini) on alalahko kädellisten (Primates) lahkossa. Puoliapinoita elää Saharan eteläpuolisessa Afrikassa, erityisesti Madagaskarilla, sekä Etelä-Intiassa, Kaakkois-Aasiassa ja Indonesiassa.[2]
Puoliapinat ovat noin kissan kokoisia, puussa elämiseen sopeutuneita eläimiä: niillä on pitkät sormet ja kiipeämiseen sopiva kämmen, jossa peukalo on kääntynyt muita sormia vastaan. Useimmat puoliapinat ovat yöeläimiä, mistä kertoo niiden suuret silmät ja tarkka kuulo.[2]
Puoliapinat eroavat kädellisten toisesta alalahkosta Haplorrhini seuraavasti:
Puoliapinoiden alalahko jaetaan nykyisin kolmeen osalahkoon, joissa on yhteensä seitsemän heimoa.[1] Aiemmin puoliapinoiden alalahkoon, jonka tieteellinen nimi oli silloin Prosimii, luettiin myös kummituseläimet (Tarsiidae).[4] Nykyisin kummituseläimet luokitellaan yhdessä apinoiden kanssa Haplorrhini-alalahkoon.[5]
Puoliapinat (Strepsirrhini) on alalahko kädellisten (Primates) lahkossa. Puoliapinoita elää Saharan eteläpuolisessa Afrikassa, erityisesti Madagaskarilla, sekä Etelä-Intiassa, Kaakkois-Aasiassa ja Indonesiassa.
Les strepsirrhiniens sont des primates qui comprennent les lorisiformes (loris et galagos), les lémuriformes (lémuriens) et les chiromyiformes (le aye-aye). D'une manière générale, ce sont des vertébrés insectivores munis d'une queue recouverte de fourrure, d'une face allongée avec un rhinarium (museau sans poil et humide) et des yeux ronds.
Ils correspondent à l'ancienne classification des prosimiens non tarsiers.
Les strepsirrhiniens ont cinq doigts aux mains et aux pieds. La caractéristique principale qui les distingue des autres primates est la présence d'un peigne dentaire à l'avant de leur denture : c'est un ensemble de 6 dents constitué des 4 incisives et des 2 canines, toutes allongées et orientées vers l'avant. Ce peigne dentaire sert à récupérer la gomme des arbres dont ils se nourrissent, mais également à l'épouillage.
Environ les trois quarts de toutes les espèces des strepsirrhiniens existantes sont nocturnes (alors que le groupe disparu des Adapiformes était diurne), dormant dans des nids conçus à partir de feuilles mortes ou des creux d'arbres. Leurs principales adaptations à l'activité nocturne sont des yeux relativement grands, de grandes oreilles mobiles, des poils tactiles sensibles, un sens développé de l'odorat et un tapetum lucidum derrière la rétine[2].
Selon la troisième édition de Mammal Species of the World, de 2005 :
Phylogénie des infra-ordres actuels de primates, d'après Perelman et al. (2011)[3] :
Primates HaplorrhiniSimiiformes (singes)
Tarsiiformes (tarsiers)
Lorisiformes (loris, galagos…)
Chiromyiformes (l'aye-aye)
Lemuriformes (lémuriens)
Toutes les espèces de primates sont inscrites à l'annexe II ou pour les plus menacées à l'annexe I de la CITES.
Les strepsirrhiniens sont des primates qui comprennent les lorisiformes (loris et galagos), les lémuriformes (lémuriens) et les chiromyiformes (le aye-aye). D'une manière générale, ce sont des vertébrés insectivores munis d'une queue recouverte de fourrure, d'une face allongée avec un rhinarium (museau sans poil et humide) et des yeux ronds.
Ils correspondent à l'ancienne classification des prosimiens non tarsiers.
Os estrepsirinos (Strepsirrhini, do grego strepho, curvo e rhinos, nariz) son un suborde de primates cuxa principal característica é o seu nariz húmido. Atópanse en Madagascar e o sueste de Asia e considérase que teñen unhas características máis primitivas que haplorinos, o seu grupo irmán.
O seu nariz conéctase coa boca a través dun suco e teñen as narinas recubiertas dunha membrana desprovista de pelo chamada rinario, como ocorre cos cans e gatos. O tamaño do cerebro é menor e o seu bulbo olfactorio maior que nos haplorinos.
Coa excepción do aie-aie, todos os estrepsirinos teñen os incisivos moi apiñados e un único canino. Case todas as especies son nocturnas e teñen cola prénsil. A reprodución segue un ciclo estral. Teñen un útero en forma de 'E' e numerosas glándulas mamarias.
Xunto cos társios (hoxe considerados Haplorrhini) formaban o antigo grupo dos prosimios que, así definidos son un grupo parafilético.
Suborde Strepsirrhini
Os estrepsirinos (Strepsirrhini, do grego strepho, curvo e rhinos, nariz) son un suborde de primates cuxa principal característica é o seu nariz húmido. Atópanse en Madagascar e o sueste de Asia e considérase que teñen unhas características máis primitivas que haplorinos, o seu grupo irmán.
O seu nariz conéctase coa boca a través dun suco e teñen as narinas recubiertas dunha membrana desprovista de pelo chamada rinario, como ocorre cos cans e gatos. O tamaño do cerebro é menor e o seu bulbo olfactorio maior que nos haplorinos.
Coa excepción do aie-aie, todos os estrepsirinos teñen os incisivos moi apiñados e un único canino. Case todas as especies son nocturnas e teñen cola prénsil. A reprodución segue un ciclo estral. Teñen un útero en forma de 'E' e numerosas glándulas mamarias.
Xunto cos társios (hoxe considerados Haplorrhini) formaban o antigo grupo dos prosimios que, así definidos son un grupo parafilético.
Strepsirrhini (često nazivani i: mokronosci ili vlažnonosci) su podred primata. Ranije su se ove životinje nazivale polumajmunima u koje su se tada ubrajali i avetnjaci. To je danas zastarjeli naziv koji se više ne koristi.
Ovaj podred se nizom osobina razlikuje od drugog podreda, Haplorrhini. Jedna od razlika je veliki broj žlijezda u nosu, koje svojom vlažnošću čine vršak nosa ovih majmuna vlažnim kao što je mačji, što se ogleda u značajno bolje razvijenom osjetilu mirisa od tog osjetila kod podreda Haplorrhini. Sljedeća je razlika nasuprotnost palca, koja je kod mokronosaca vrlo ograničena, za razliku od ovog drugog podreda. Sljedeća je razlika u kandžici koju mokronosci imaju na drugom prstu prednjih ekstremiteta kao i još neke anatomske razlike. Osim toga, kod mokronosaca su česta koćenja više mladunaca odjednom, dok se kod Haplorrhinija gotovo u pravilu rađa samo jedno mladunče.
Od sedam porodica koliko broji ova podgrupa, pet ih živi na otoku Madagaskar. Druge dvije porodice žice u Africi i Južnoj i Jugoistočnoj Aziji.
Ovaj se podred dijeli na dva dijela.
Strepsirrhini (često nazivani i: mokronosci ili vlažnonosci) su podred primata. Ranije su se ove životinje nazivale polumajmunima u koje su se tada ubrajali i avetnjaci. To je danas zastarjeli naziv koji se više ne koristi.
Strepsirrhini atau Strepsirhini (
i/ˌstrɛpsəˈraɪniː/; STREP-sə-RY-nee) adalah sebuah suborder primata yang meliputi primata lemur, yang terdiri dari lemur Madagaskar, galago ("bayi semak") dan potto dari Afrika, dan loris dari India dan Asia tenggara.
Pada 2012, International Union for Conservation of Nature (IUCN) mengumumkan bahwa lemur adalah "mamalia paling terancam punah", yang sebagian besar karena meningkatnya penebangan liar dan perburuan disusul krisis politik pada 2009.[1] Di Asia Tenggara, kukang diancam oleh perdagangan hewan peliharaan eksotis dan pengobatan tradisional, ditambah penghancuran habitat.[2][3] Baik lemur maupun kukang dilindungi dari perdagangan internasional dibawah perlindungan CITES Appendix I.[4]
. PMID 19492084.Strepsirrhini atau Strepsirhini (i/ˌstrɛpsəˈraɪniː/; STREP-sə-RY-nee) adalah sebuah suborder primata yang meliputi primata lemur, yang terdiri dari lemur Madagaskar, galago ("bayi semak") dan potto dari Afrika, dan loris dari India dan Asia tenggara.
Blautnefja apar (fræðiheiti: Strepsirrhini) eru undirættbálkur prímata.
Þeir eru með þykkan feld og eru mjög litlir með stór skott.
Gli strepsirrini (Strepsirrhini) sono uno dei due sottordini dei Primati.
Il nome deriva dal greco στρεψίς (strepsis) "curvatura", e ρίς, ῥινός (rhís, rhinòs), "naso" (cioè dal naso ricurvo), in riferimento alla principale caratteristica che li distingue dal sottordine degli Haplorrhini, che hanno invece il naso appuntito.
La maggior parte delle specie di strepsirrini sono endemiche del Madagascar, ma sono presenti anche nell'Africa continentale e nel sud-est asiatico (galagoni e lori).
Il sottordine degli strepsirrini viene suddiviso in tre infraordini: Lemuriformes, Chiromyiformes e Lorisiformes.
I rapporti filogenetici tra i tre raggruppamenti non sono ancora del tutto chiariti: tutti e tre gli infraordini sembrano essere monofiletici ed è dimostrata una relazione cladistica (sister group relationship) tra Lemuriformes e Chiromyiformes, anche se alcuni studiosi sono propensi a credere che i Chiromyiformes siano una forma ancestrale equidistante da Lemuriformes e Lorisiformes, la cui esatta posizione filogenetica è invece da accertare.
Il sottordine comprende 114 specie viventi finora scoperte:
Una delle principali caratteristiche distintive delle specie appartenenti al sottordine Strepsirrhini è la conformazione del naso. Questo è unito da una banda connettivale al labbro superiore, a sua volta fissato alle gengive. Tale particolare conformazione limita notevolmente la mimica facciale di queste specie.
A causa di questa caratteristica, gli strepsirrini sono da sempre considerati più primitivi degli aplorrini.
Altre caratteristiche "primitive" sono le minori dimensioni del cervello rispetto al corpo, l'assenza della barra postorbitale riscontrabile negli aplorrini, e la capacità di fabbricare la vitamina C per via enzimatica che invece gli aplorrini hanno perduto.
Con l'eccezione della Daubentonia madagascariensis (la cui dentizione da latte è tuttavia simile a quella degli altri), tutti i primati strepsirrini sono caratterizzati dalla presenza di un pettine dentale: è una struttura derivante dalla fusione di 4 incisivi e 2 canini, allungati e orientati in avanti, che viene utilizzata per raccogliere la resina degli alberi, di cui si nutrono, nonché per il grooming, per espletare il quale essi hanno inoltre sviluppato un'apposita unghia sul dito indice.
Essendo la maggior parte degli strepsirrini di abitudini notturne, molti di essi (fra cui anche specie diurne, come il catta) hanno sviluppato un tapetum lucidum sulla parete posteriore degli occhi, per meglio catturare la fioca luce notturna.
Le grandi orecchie, che possono essere mosse indipendentemente l'una dall'altra, ed il sensibile olfatto sono anch'essi adattamenti a una vita notturna.
Le dimensioni degli strepsirrini variano dai 6 cm del microcebo pigmeo ai 70 cm dell'indri (che diventano 120 considerando le zampe posteriori): specie estinte, come l'Archaeoindris, raggiungevano i due quintali di peso e le dimensioni di un gorilla.
La maggior parte delle specie (circa il 75%) hanno abitudini notturne: non mancano tuttavia specie diurne, che sono solitamente quelle di dimensioni maggiori (sifaka, catta, indri, ecc.).
Le specie si ripartiscono abbastanza equamente fra insettivore e frugivore, anche se sono pochissime le specie esclusivamente erbivore o insettivore, ma si osserva una tendenza più o meno accentuata a una dieta onnivora. Solitamente, le specie di dimensioni maggiori sono anche le più erbivore e viceversa.
La abitudini riproduttive degli Strepsirrini differiscono notevolmente da quelle degli Aplorrini: prima di tutto gli strepsirrini presentano spesso una stagione degli accoppiamenti (in particolare i lemuri malgasci sembrano sincronizzare il proprio estro, sicché tutti i cuccioli di una specie vengono partoriti nel giro di un paio di settimane), inoltre le cucciolate di strepsirrini tendono a essere più numerose di quelle degli aplorrini: le femmine di strepsirrini hanno un utero a Y e più ghiandole mammarie.
Gli strepsirrini (Strepsirrhini) sono uno dei due sottordini dei Primati.
Il nome deriva dal greco στρεψίς (strepsis) "curvatura", e ρίς, ῥινός (rhís, rhinòs), "naso" (cioè dal naso ricurvo), in riferimento alla principale caratteristica che li distingue dal sottordine degli Haplorrhini, che hanno invece il naso appuntito.
La maggior parte delle specie di strepsirrini sono endemiche del Madagascar, ma sono presenti anche nell'Africa continentale e nel sud-est asiatico (galagoni e lori).
Strepsirrhini (ex Graeco strepsis 'conversio' + stemmate verbi rhis 'nasus'[1]) sunt cladus, unus ex duobus primatum subordinibus. Praeter homines, ei sunt soli Madagascariae primates; alii habitant in Asia meridio-orientalis et Africa. Stephanus Geoffroy Saint-Hilaire biologus nomen ex rhinario retento excogitavit, proprietate "nasum humidum" appellata, in paene omnibus mammalibus praesente. In suo indice proprietatum ad Strepsirrhinos tributarum, Les narines terminales et sinueuses ('nares sinuosae, intortae, crispae') perscripsit.[2]
Strepsirrhini (ex Graeco strepsis 'conversio' + stemmate verbi rhis 'nasus') sunt cladus, unus ex duobus primatum subordinibus. Praeter homines, ei sunt soli Madagascariae primates; alii habitant in Asia meridio-orientalis et Africa. Stephanus Geoffroy Saint-Hilaire biologus nomen ex rhinario retento excogitavit, proprietate "nasum humidum" appellata, in paene omnibus mammalibus praesente. In suo indice proprietatum ad Strepsirrhinos tributarum, Les narines terminales et sinueuses ('nares sinuosae, intortae, crispae') perscripsit.
Pusbeždžionės (Strepsirrhini) – primatų (Primates) pobūris. Tai daugiausia nedideli, primityvių požymių primatai. Turi pailgą snukį, geriau negu beždionių išsivysčiusią uoslę. Priekinės smegenys nedidelės, jų pusrutulių paviršius lygus. Akiduobės pusiau uždaros. Letenos stveriamosios, bent dalis pirštų su plokščiais nagais. Patelės turi 1-3 poras spenių ir dviragę gimdą.
Gyvena medžiuose, dauguma aktyvesni naktį. Pobūryje 7 šeimos ir 82 rūšys:
Slapjdeguna pērtiķi (Strepsirrhini) ir viena no divām primātu kārtas apakškārtām. Slapjdegunu pērtiķu apakškārta apvieno gandrīz visus puspērtiķus, izņemot tarsiju dzimtu (Tarsiidae), kas pieder sausdeguna pērtiķu apakškārtai (Haplorrhini).[1] Neskatoties uz nosaukumu, šajā apakškārtā nav nevienas pērtiķu sugas.
Slapjdeguna pērtiķu apakškārtā ir 125 mūsdienās dzīvojošas sugas, no kurām 75% ir lemuri, kas dzīvo Madagaskarā.[2] Pārējās slapjdeguna pērtiķu sugas dzīvo Āfrikas kontinentā un Dienvidaustrumāzijā.
Slapjdeguna pērtiķu apakškārtā ir 7 mūsdienās dzīvojošas dzimtas, kas sadalās 2 virsdzimtās. Pirmā ir lemuri (Lemuroidea) un otrā virsdzimta ir lori (Lorisoidea). Jaunākajās sistemātikās abas kopā veido lemurveidīgo infrakārt (Lemuriformes). Zinātnieki 2005. gadā izdalīja trešo slaidpirkstaiņu virsdzimtu (Chiromyiformes).[3]
Pirms 63 miljoniem gadu senie primāti sadalījās divās lielās grupās: slapjdeguna pērtiķos un sausdeguna pērtiķos (Haplorrhini). Ilgu laiku zinātniekiem nebija vienprātības par to, kurā brīdī slaidpirkstaiņi nodalījās no pārējiem slapjdeguna pērtiķiem. Ja slaidpirkstaiņi bija priekšteči visiem slapjdeguna pērtiķiem, tad tie nodalījās no senajiem primātiem pirms 63 miljoniem gadu, toties pirms 50 miljoniem gadu izveidojās lemurveidīgo grupa. Ja pieņem, ka slaidpirkstaiņi ir viena no lemuru grupas dzimtām, tad tie atdalījās no lemuriem pēc tam, kad pirms 50 miljoniem gadu slapjdeguna pērtiķi sadalījās lemuros un loros.
Pēc DNS pētījumu veikšanas 2008. gadā slaidpirkstaiņi atkal tika klasificēti kā lemurveidīgo dzimta, jo ģenētiskā izpēte liecināja, ka slaidpirkstaiņi ir radniecīgi lemuriem.[4][5]
Slapjdeguna pērtiķiem kā lielākajai daļai zīdītāju ir mitrs deguns, un šīs īpašības dēļ šī primātu grupa ieguva savu nosaukumu. To mitrais deguns ir savienots ar augšlūpu, ierobežojot lūpas kustības iespējas un veidojot dzīvniekiem raksturīgo purniņu. Piedevām tas ir pagarināts un atgādina suņa purnu, lai gan dažiem mērkaķiem arī ir suņiem līdzīgs purns. Smadzeņu lielums pret ķermeņa masu ir mazāks kā brālēniem no sausdeguna pērtiķu apakškārtas, kas liecina par zemāku inteliģenci. Toties tiem ir labāk attīstīta oža. Slapjdeguna pērtiķi atšķirībā no sausdeguna pērtiķiem spēj paši saražot C vitamīnu.[6]
Visiem slapjdeguna pērtiķiem, izņemot slaidpirkstaiņus, ir zobu-ķemme: priekšzobi un ilkņi aug tādā veidā, kas ir piemēroti kažoka tīrīšanai un izķemmēšanai. Kažoka kopšanai ir vēl viena adaptācija - tualetes nags, kas aug uz pēdas otrā pirksta, toties īkšķis gan plaukstām, gan pēdām novietots pretī pārējiem pirkstiem.
Apmēram 75% no slapjdeguna pērtiķiem ir nakts dzīvnieki, un visiem, dienas dzīvniekus ieskaitot, acīs ir gaismas paklājs (tapetum lucidum), kas atstaro gaismu un uzlabo redzi tumsā. Daudzām nakts sugām ir ļoti laba dzirde, un ausis tie spēj grozīt katru atsevišķi, ļaujot labāk noteikt skaņas avotu. Atšķirībā no sausdeguna pērtiķu vienkāršās dzemdes slapjdeguna pērtiķiem ir ragveida dzemde un vairāki piena dziedzeru pāri.
Tomēr starp sistemātiķiem nav vienprātības par lemurveidigo infrakārtas sistemātiku. Ir zinātnieki, kas lemurveidīgo infrakārtā sistematizē tikai lemurus, bet lorus izdala atsevišķā lorveidīgo infrakārtā (Lorisiformes).[7]
Slapjdeguna pērtiķi (Strepsirrhini) ir viena no divām primātu kārtas apakškārtām. Slapjdegunu pērtiķu apakškārta apvieno gandrīz visus puspērtiķus, izņemot tarsiju dzimtu (Tarsiidae), kas pieder sausdeguna pērtiķu apakškārtai (Haplorrhini). Neskatoties uz nosaukumu, šajā apakškārtā nav nevienas pērtiķu sugas.
Slapjdeguna pērtiķu apakškārtā ir 125 mūsdienās dzīvojošas sugas, no kurām 75% ir lemuri, kas dzīvo Madagaskarā. Pārējās slapjdeguna pērtiķu sugas dzīvo Āfrikas kontinentā un Dienvidaustrumāzijā.
De halfapen (Strepsirrhini) zijn een primitieve groep primaten. Ze worden zo genoemd omdat ze erg op apen lijken, maar het niet zijn. Ze hebben kleinere en eenvoudigere hersenen, een lange snuit, en een gevoeliger reukorgaan dan echte apen. Apen en halfapen hebben hoogstwaarschijnlijk dezelfde voorouders. Deze leken veel op de huidige halfapen. De apen hebben zich verder ontwikkeld, grotere hersenen gekregen, en zijn handiger geworden bij het zoeken naar voedsel. De halfapen bleven de kenmerken van insecteneters houden (spitse snuit met snorharen en een natte neus) en hielden hun kleine hersenen. Toch horen ze ook tot de primaten, onder meer door hun handen en voeten, en hun platte nagels.
Halfapen leven enkel in de tropische gebieden van Afrika en Azië. Op de continenten zijn allen nachtdieren met grote ogen, alleen op het eiland Madagaskar hebben zich gedurende miljoenen jaren bijzondere soorten ontwikkeld, waarvan sommige wel overdag actief zijn. Op dit eiland zijn nooit echte apen doorgedrongen, en dus hadden de halfapen hier geen concurrentie.
Tot de halfapen behoren de lemuren van Madagaskar, de galago's en potto's uit Afrika en de lori's uit Azië. Bijzonder zijn de zogenoemde spookdiertjes: ze hebben kenmerken van zowel apen als halfapen.
Aan het begin van het Eoceen verschenen de eerste echte primaten. De oorsprong van de groep ligt waarschijnlijk in Azië. Er vond al vroeg een splitsing plaats in de ontwikkelingslijn van de apen enerzijds en de halfapen anderzijds. Op de noordelijke continenten (Noord-Amerika, Europa en Azië) was de Adapiformes algemeen. Deze subgroep van halfapen stierf uiteindelijk in het Laat-Mioceen uit door afkoeling van het klimaat en daardoor het verdwijnen van de uitgestrekte subtropische en tropische bosgebieden. De andere subgroep van de halfapen, de Lemuriformes, ontwikkelde zich in het Vroeg-Eoceen in noordelijk Afrika. De lori's komen vanaf het Laat-Eoceen voor in Afrika en Azië. Fossiele vertegenwoordigers van de families van Madagaskar zijn beperkt tot dit eiland en gaan niet verder terug dan het Pleistoceen. Bekend zijn vooral de reuzenmaki's van het geslacht Megaladapis, die vermoedelijk door mensen werden uitgeroeid.
De halfapen (Strepsirrhini) zijn een primitieve groep primaten. Ze worden zo genoemd omdat ze erg op apen lijken, maar het niet zijn. Ze hebben kleinere en eenvoudigere hersenen, een lange snuit, en een gevoeliger reukorgaan dan echte apen. Apen en halfapen hebben hoogstwaarschijnlijk dezelfde voorouders. Deze leken veel op de huidige halfapen. De apen hebben zich verder ontwikkeld, grotere hersenen gekregen, en zijn handiger geworden bij het zoeken naar voedsel. De halfapen bleven de kenmerken van insecteneters houden (spitse snuit met snorharen en een natte neus) en hielden hun kleine hersenen. Toch horen ze ook tot de primaten, onder meer door hun handen en voeten, en hun platte nagels.
Halfapen leven enkel in de tropische gebieden van Afrika en Azië. Op de continenten zijn allen nachtdieren met grote ogen, alleen op het eiland Madagaskar hebben zich gedurende miljoenen jaren bijzondere soorten ontwikkeld, waarvan sommige wel overdag actief zijn. Op dit eiland zijn nooit echte apen doorgedrongen, en dus hadden de halfapen hier geen concurrentie.
Tot de halfapen behoren de lemuren van Madagaskar, de galago's en potto's uit Afrika en de lori's uit Azië. Bijzonder zijn de zogenoemde spookdiertjes: ze hebben kenmerken van zowel apen als halfapen.
Strepsirrhini eller våtneseaper er en av to underordner av primater og omfatter blant annet lemurene og fingerdyret på Madagaskar, galagoer og potoer fra Afrika, og lorier fra Sørøst-Asia. Dyrene i denne gruppen ligner i liten grad på de dyrene folk flest forbinder med begrepet ape.
Både vrineseaper og våtneseaper har vært brukt som norsk navn på gruppen.[1]
Våtneseaper ble tidligere regnet til halvaper, sammen med spøkelsesaper. Spøkelsesapene tilhører dog ikke strepsirrhinene, men haplorrhinene (tørrneseapene), og er nærmere beslektet med de høyere apene. Gruppen halvaper var derfor parafyletisk og regnes ikke lenger som en systematisk gruppe.[1]
Strepsirrhini har i likhet med aper som regel gripehender og gripeføtter og beveger seg mye oppe i trær. Som navnet «våtneseaper» antyder er gruppen er kjennetegnet ved at nesen er fuktig og kontinuerlig med overleppen, slik som hos de fleste pattedyr. Den viktigste sansen er luktesansen, i motsettning til hos haplorrhinene der synet har en større rolle. Hodeskallen har en fullstendig beinring rundt øyet, men mangler imidlertid en bakvegg i øyehulen. Øyeeplet ligger an mot tyggemuskelen, slik tilfellet er for de fleste pattedyr. Som navnet «våtneseaper» antyder, har de våte neser slik som de fleste pattedyr.
På Madagaskar har strepsirrhinene i utgangspunktet få fiender, og har utviklet seg til en rekke daglevende arter. Disse utgjør en egen grein på strepsirrhinenes stamtre kalt lemurer. Før mennesket kom til øya, fantes det lemurarter helt opp i gorilla-størrelse.[2] De øvrige strepsirrhinene er stort sett nattdyr. Hele gruppen, inkludert de dagaktive lemurene mangler fargesyn, og dietten består i større grad av insekter og andre små dyr enn av frukt slik man vanligvis forbinder med primater. Hjernen er også liten, men luktelappen er velutviklet.[3]
Inndelingen av primater følger i hovedsak Groves (2005).[4] Det er imidlertid en viss usikkerhet knyttet til om Strepsirrhini skal deles inn i én, to eller tre infraordener. Goves deler i tre (Chiromyiformes, Lemuriformes, og Lorisiformes), mens Hartwig (2011)[5] deler Strepsirrhini i to (Lemuriformes og Lorisiformes), og Cartmill (2010) deler di kun én infraorden (Lemuriformes).[6] Systematikken nedenfor følger Hartwig (2011).
Strepsirrhini eller våtneseaper er en av to underordner av primater og omfatter blant annet lemurene og fingerdyret på Madagaskar, galagoer og potoer fra Afrika, og lorier fra Sørøst-Asia. Dyrene i denne gruppen ligner i liten grad på de dyrene folk flest forbinder med begrepet ape.
Både vrineseaper og våtneseaper har vært brukt som norsk navn på gruppen.
Våtneseaper ble tidligere regnet til halvaper, sammen med spøkelsesaper. Spøkelsesapene tilhører dog ikke strepsirrhinene, men haplorrhinene (tørrneseapene), og er nærmere beslektet med de høyere apene. Gruppen halvaper var derfor parafyletisk og regnes ikke lenger som en systematisk gruppe.
Multimedia w Wikimedia Commons Lemurowe[2] (Strepsirrhini) – podrząd ssaków naczelnych obejmujący gatunki o cechach najbardziej prymitywnych wśród naczelnych, w języku polskim określanych jako niższe naczelne. Wspólną cechą wyróżniającą tę grupę zwierząt jest spiczasty pysk zakończony wilgotnym nosem połączonym z górną wargą. Poza palczakami wszystkie małpiatki zaliczane do Strepsirrhini mają zęby ułożone w grzebień zębowy złożony z dolnych siekaczy i kłów oraz – wykorzystywany do czyszczenia sierści – długi pazur na drugim palcu stopy. W oku większości gatunków występuje błona odblaskowa (tapetum lucidum), nie występuje natomiast charakterystyczny dla wyższych naczelnych (Haplorrhini) dołek środkowy siatkówki oka (fovea centralis).
Podrząd obejmuje małpiatki zgrupowane w trzech infrarzędach[3][2]:
Strepsirrhini tworzą takson monofiletyczny.
Lemurowe (Strepsirrhini) – podrząd ssaków naczelnych obejmujący gatunki o cechach najbardziej prymitywnych wśród naczelnych, w języku polskim określanych jako niższe naczelne. Wspólną cechą wyróżniającą tę grupę zwierząt jest spiczasty pysk zakończony wilgotnym nosem połączonym z górną wargą. Poza palczakami wszystkie małpiatki zaliczane do Strepsirrhini mają zęby ułożone w grzebień zębowy złożony z dolnych siekaczy i kłów oraz – wykorzystywany do czyszczenia sierści – długi pazur na drugim palcu stopy. W oku większości gatunków występuje błona odblaskowa (tapetum lucidum), nie występuje natomiast charakterystyczny dla wyższych naczelnych (Haplorrhini) dołek środkowy siatkówki oka (fovea centralis).
Strepsirrhini é uma subordem de primatas que inclui cerca de 91 espécies, a maioria das quais lémures de Madagáscar.[1]
O grupo distingue-se da subordem Haplorrhini, que inclui o ser humano, pela estrutura do nariz. O nariz dos estrepsirrinos está ligado ao lábio superior que por sua vez se encontra fundido à gengiva, o que limita a gama de expressões faciais. Embora o cérebro seja menor em relação ao volume corporal, por comparação com os haplorrinos, a zona que controla o olfacto é maior. Outras diferenças incluem a morfologia do útero, em forma de Y.
Cerca de 75% dos estrepsirrinos são noturnos.
Strepsirrhini é uma subordem de primatas que inclui cerca de 91 espécies, a maioria das quais lémures de Madagáscar.
O grupo distingue-se da subordem Haplorrhini, que inclui o ser humano, pela estrutura do nariz. O nariz dos estrepsirrinos está ligado ao lábio superior que por sua vez se encontra fundido à gengiva, o que limita a gama de expressões faciais. Embora o cérebro seja menor em relação ao volume corporal, por comparação com os haplorrinos, a zona que controla o olfacto é maior. Outras diferenças incluem a morfologia do útero, em forma de Y.
Cerca de 75% dos estrepsirrinos são noturnos.
Členitonosoblížne[1] alebo členitonosé[2] (lat. Strepsirhini alebo Strepsirrhini) sú podrad z radu primáty.
Členitonosoblížnym zodpovedajú v starej klasifikácii primátov poloopice bez okáľoidných.
Vyznačujú sa tým, že majú vlhké nosy (podobne ako psy), na rozdiel od opačného podradu celistvonosoblížne, ktorého predstavitelia, vrátane človeka, majú suché nosy. Pre túto svoju vlastnosť sa tento podrad napríklad v angličtine a nemčine označuje ako vlhkonosé opice.
Pozri aj charakteristiku v článku poloopice.
členitonosoblížne (Strepsirhini):
Členitonosoblížne alebo členitonosé (lat. Strepsirhini alebo Strepsirrhini) sú podrad z radu primáty.
Členitonosoblížnym zodpovedajú v starej klasifikácii primátov poloopice bez okáľoidných.
Lägre primater (Strepsirrhini) är en underordning till primaterna. Den omfattar de flesta av de arter som tidigare räknades som halvapor, dock inte spökdjuren som istället hör till underordningen högre primater (Haplorhini).[1] Att spökdjuren visat sig vara närmare släkt med högre än med lägre primater gör att begreppet "halvapor" är parafyletiskt och inte längre används i seriösa sammanhang.
Med släktet musmakier (Microcebus) innehåller underordningen de minsta primaterna. Några individer i släktet blir bara 9 cm långa (huvud och bål) och cirka 30 g tunga. Andra lägre primater är likaså små eller medelstor. Den största nu levande arten är indrin (Indri indri) med en kroppslängd (huvud och bål) upp till 72 cm (85 enligt annan källa) och en vikt upp till 9,5 kg. Arter av det utdöda släktet Megaladapis var uppskattningsvis 45 till 85 kg tunga.[2]
I motsats till underordningen Haplorhini är näsans kammare hos arter i denna djurgrupp blöt på grund av många körtlar vid nässkiljeväggen (rhinarium).[2] Därför är deras luktsinne bättre utvecklat. Dessutom står deras tumme inte så tydligt motsättlig till de andra fingrarna. Det finns även en utpräglad kloliknande nagel för skötseln av pälsen vid andra tån på bakfoten. Hos alla andra tår och fingrar har naglarna samma form som hos människor.[2]
De flesta medlemmar har en reflekterande skikt i ögat (Tapetum lucidum). Skiktet saknas bara i släktet makier (Eulemur). Arterna har ingen hel ögonhåla av benvävnad utan bara en fast ring kring ögat. Ett annat kännetecken är avsaknaden av den gula fläcken (macula lutea).[2] Honornas livmoder har två grenar (Uterus bicornis) vilket skiljer dem från honorna av underordningen Haplorhini som bara har en gren (Uterus simplex). Antalet ungar per kull varierar mellan arterna. Hos flera arter förekommer bara en unge per kull. Däremot är hos varier (Varecia) tvillingar vanligast och ibland föds upp till fem ungar.[2]
I underkäken förekommer hos de flesta lägre primater framåtriktade fram- och hörntänder som bildar en kam. Kammen används för att vårda pälsen och för att äta mjuka fruktdelar och vätskor, liksom en sked. Enda undantaget är fingerdjuret som saknar kammen. Lägre primater har dessutom en klaff mellan de centrala framtänderna i överkäken.[2]
Det finns sju nu levande familjer varav fem förekommer på Madagaskar. De andra hittas i mellersta och södra Afrika samt i södra och sydöstra Asien. Fossil av arter som möjligen tillhör underordningen lägre primater hittades även Nordamerika och Eurasien.[2]
Taxonomi enligt Mammal Species of the World (bara nu levande medlemmar)[3]:
Lägre primater (Strepsirrhini) är en underordning till primaterna. Den omfattar de flesta av de arter som tidigare räknades som halvapor, dock inte spökdjuren som istället hör till underordningen högre primater (Haplorhini). Att spökdjuren visat sig vara närmare släkt med högre än med lägre primater gör att begreppet "halvapor" är parafyletiskt och inte längre används i seriösa sammanhang.
Nemli burunlu maymunlar (Strepsirrhini) primatlar takımının bir alt takımı. Bu grubun mensupları eskiden önmaymunlar olarak adlandırılırdı ve uzun bacaklıgiller (Tarsiidae) familyasını'da içerirdi. Artık bu sınıflandırma kabul edilmemekte.
Maymunların diğer alt takımı kuru burunlu maymunlar'dır (Haplorhini).
Nemli burunlu maymunları, diğer alt takımı oluşturan kuru burunlu maymunlar'dan farklı kılan bir sürü değişik özellikleri vardır. İsimlerini veren özellik, burunun Rhinarium'u aynı kedigiller'de olduğu gibi sürekli nemli olması, aynı zamanda iyi gelişmiş bir koku duyusu'nun kanıtıdır. Diğer bir fark, başparmağın diğer parmaklardan pek farklı olmaması ve ikinci ayak parmağın temizlik parmağı olarak evrimselleşmiş olmasıdır. Ayrıca insanların'da içinde yer aldığı kuru burunlu maymunlar alt takımında genelde tek bir yavru doğarken, nemli burunlularda daha fazla yavru doğar.
Yedi familya'nın beşi Madagaskar adasında yaşar. Diğer iki familyanın birisi Orta- ve Güney Afrika'da diğeri Güney- ve Güneydoğu Asya'da yaşar.
Nemli burunlu maymunlar (Strepsirrhini) primatlar takımının bir alt takımı. Bu grubun mensupları eskiden önmaymunlar olarak adlandırılırdı ve uzun bacaklıgiller (Tarsiidae) familyasını'da içerirdi. Artık bu sınıflandırma kabul edilmemekte.
Maymunların diğer alt takımı kuru burunlu maymunlar'dır (Haplorhini).
Мокроносі примати відрізняються по ряду ознак від іншого підряду приматів — сухоносих мавп. Основною відмінністю є ніс, що дав назву, який у них, як і у котячих, мокрий і забезпечує кращий нюх. Інша відмінність полягає у великому пальці, який в меншій мірі протиставлений іншим пальцям, ніж у сухоносих мавп. На вказівному пальці існує подовжений кіготь для чищення шерсті. У мокроносих мавп частіше зустрічаються народження відразу декількох дитинчат, тоді як у сухоносих переважають одиночні пологи. В цілому мокроносі мавпи вважаються примітивнішим і древнішим підрядом в еволюційному відношенні.
Мокроносі мавпи розділені на сім родин, з яких п'ять живуть виключно на острові Мадагаскар. Двоє інших зустрічаються в центральній і південній Африці, а також в Південно-східній Азії.
Найдавнішими відомими представниками мокроносих є алжирипітек, азибій, нотарктус (50 млн років тому), годиноція (49 млн років тому), Darwinius masillae — (близько 47 млн років тому)[1].
Родини Мадагаскару іноді об'єднуються в інфраряд лемуровидих (Lemuriformes). У нього входять п'ять сучасних і три вимерлих за останні 2000 років родин:
Linh trưởng mũi ướt (danh pháp khoa học: Strepsirrhini hoặc Strepsirhini) là một phân bộ của loài linh trưởng bao gồm vượn cáo và các loài linh trưởng, trong đó bao gồm các loài vượn cáo ở Madagascar, galagos và pottos từ châu Phi, và các con culi chậm từ Ấn Độ và Đông Nam Á. Cũng thuộc thuộc phân bộ là adapiforms loài linh trưởng đã tuyệt chủng, một nhóm đa dạng và phổ biến mà phát triển mạnh trong thế Eocen (56 đến 34 triệu năm trước [mya]) ở châu Âu, Bắc Mỹ, và châu Á, nhưng biến mất khỏi nhất của Bắc bán cầu là khí hậu lạnh. Hai phân loại phân loại hàng đầu cho sự phân chia thuộc phân loài linh trưởng sống strepsirrhine vào một trong hai siêu họ (Lemuroidea và Lorisoidea) trong cận bộ infraorder vượn cáo hoặc vượn cáo và Lorisiformes. Hôm nay, Strepsirrhini loại trừ khỉ lùn tarsier, mà bây giờ được nhóm vào thuộc phân bộ linh trưởng lớn khác, Haplorhini, cùng với những con khỉ không đuôi và vượn (simians hoặc vượn người).
Strepsirrhines được xác định bằng mũi ướt. Chúng cũng có một bộ não nhỏ hơn so với kích cỡ tương simians, thùy khứu giác lớn để ngửi, một cơ quan để phát hiện kích thích tố, đôi mắt của chúng có chứa một lớp phản quang để cải thiện tầm nhìn ban đêm, và hốc mắt bao gồm một chiếc nhẫn của xương xung quanh mắt. Strepsirrhines tách ra từ các động vật linh trưởng haplorhine gần đầu của bức xạ linh trưởng từ 55 đến 90 mya.
Lemuriform nhóm loài linh trưởng có thể đã tiến hóa từ một trong hai cercamoniines hoặc sivaladapids. Hầu hết lemuriforms sống về đêm, trong khi hầu hết adapiforms vật này là ban ngày. Cả hai nhóm đều sống và tuyệt chủng chủ yếu cho ăn trái cây, lá, và côn trùng. Nhiều strepsirrhines ngày nay đang bị đe dọa do mất môi trường sống, săn bắn cho thịt rừng, và chụp hình trực tiếp cho việc buôn bán thú vật độc lạ.
Strepsirrhines và haplorhines tách ra ngay sau khi sự xuất hiện của các loài linh trưởng thật sự đầu tiên (euprimates). Mối quan hệ giữa euprimates, bộ nhiều răng, colugos, và plesiadapiformes là ít chắc chắn hơn. Strepsirrhines bao gồm adapiforms tuyệt chủng và các loài linh trưởng lemuriform, trong đó bao gồm vượn cáo và lorisoids (lorises, pottos, và galagos). Các lemuriforms, và đặc biệt là loài vượn cáo ở Madagascar, thường được miêu tả không thích hợp là "hóa thạch sống" hay như ví dụ về "cơ bản", hay "thấp kém" động vật linh trưởng. Nguồn gốc của các loài linh trưởng sớm nhất, từ đó cả strepsirrhines và haplorhines (simians và khỉ lùn tarsier) phát triển, là một bí ẩn. Cả hai nơi xuất xứ và các nhóm từ đó chúng đã tiến hóa là không chắc chắn.
Các loài linh trưởng bao gồm cả loài nhỏ thân ban đêm và ban ngày, và tất cả đều sống trên cây, với hai bàn tay và bàn chân đặc biệt thích nghi cho vận động trên các nhánh nhỏ. Strepsirrhines có một lớp phản chiếu trong mắt, gọi một lucidum Tapetum giúp chúng thấy tốt hơn vào ban đêm. Linh trưởng Strepsirrhine có bộ não chỉ bằng hoặc lớn hơn một chút về kích thước so với hầu hết các động vật có vú. Nhiều loài ăn đêm có lớn, tai độc lập di chuyển, mặc dù có sự khác biệt đáng kể trong kích thước và hình dạng của tai giữa các loài. Trong nhóm vượn cáo, khoang nhĩ, trong đó bao quanh tai giữa, được mở rộng.
Mặc dù bộ não tương đối nhỏ hơn so với các loài linh trưởng khác, loài vượn cáo đã chứng minh mức độ của tình báo kỹ thuật trong giải quyết vấn đề đó được so sánh với những cá thể được thấy trong nhóm simians. Tuy nhiên, trí thông minh xã hội của chúng khác nhau, thường nhấn mạnh trong nhóm cạnh tranh về hợp tác, trong đó có thể là do sự thích nghi với môi trường không thể đoán trước của chúng. Mặc dù loài vượn cáo đã không được quan sát đối tượng sử dụng như một công cụ trong tự nhiên, chúng có thể được đào tạo để sử dụng các đối tượng như các công cụ trong điều kiện nuôi nhốt và chứng tỏ một sự hiểu biết cơ bản về tính chất chức năng của các đối tượng mà chúng đang sử dụng.
Linh trưởng này chủ yếu ăn các loại trái cây (kể cả hạt giống), lá (bao gồm cả hoa), và động vật săn mồi (động vật chân đốt, vật có xương sống nhỏ, và trứng). Chế độ ăn uống khác nhau rõ rệt giữa các loài strepsirrhine. Giống như các loài linh trưởng (folivorous) khác ăn lá, một số strepsirrhines thể tiêu hóa cellulose và hemicellulose. Một số strepsirrhines, chẳng hạn như các con galagos, và culi mảnh mai chủ yếu ăn côn trùng.
Các mối đe dọa đối mặt với các loài linh trưởng strepsirrhine rơi vào ba loại chính:. Mất môi trường sống, săn bắn (đối với thịt rừng hoặc y học cổ truyền), và chụp hình trực tiếp xuất khẩu hoặc địa phương kỳ lạ buôn bán vật nuôi độc lạ. Mặc dù việc săn thường bị cấm, luật bảo vệ chúng hiếm khi được thực thi.
Phân bộ Linh trưởng mũi ướt Strepsirrhini được một số hệ thống phân loại thành:
_5.jpg)
Linh trưởng mũi ướt (danh pháp khoa học: Strepsirrhini hoặc Strepsirhini) là một phân bộ của loài linh trưởng bao gồm vượn cáo và các loài linh trưởng, trong đó bao gồm các loài vượn cáo ở Madagascar, galagos và pottos từ châu Phi, và các con culi chậm từ Ấn Độ và Đông Nam Á. Cũng thuộc thuộc phân bộ là adapiforms loài linh trưởng đã tuyệt chủng, một nhóm đa dạng và phổ biến mà phát triển mạnh trong thế Eocen (56 đến 34 triệu năm trước [mya]) ở châu Âu, Bắc Mỹ, và châu Á, nhưng biến mất khỏi nhất của Bắc bán cầu là khí hậu lạnh. Hai phân loại phân loại hàng đầu cho sự phân chia thuộc phân loài linh trưởng sống strepsirrhine vào một trong hai siêu họ (Lemuroidea và Lorisoidea) trong cận bộ infraorder vượn cáo hoặc vượn cáo và Lorisiformes. Hôm nay, Strepsirrhini loại trừ khỉ lùn tarsier, mà bây giờ được nhóm vào thuộc phân bộ linh trưởng lớn khác, Haplorhini, cùng với những con khỉ không đuôi và vượn (simians hoặc vượn người).
Мокроносые приматы[источник не указан 729 дней] (лат. Strepsirrhini) — подотряд приматов. Ранее этих зверей вместе с долгопятами относили к группе полуобезьян, однако подобная систематика считается устаревшей.
Мокроносые приматы отличаются по ряду признаков от другого подотряда приматов — сухоносых приматов. Основным отличием является давший название нос, который у них, как и у кошачьих, мокрый и обеспечивает лучшее обоняние. Другое различие заключается в большом пальце, который в меньшей мере противопоставлен другим пальцам, чем у сухоносых обезьян. На указательном пальце существует удлинённый коготь для чистки шерсти. У мокроносых приматов чаще встречается рождение сразу нескольких детёнышей, в то время как у сухоносых рождается как правило по одному детёнышу. В целом, мокроносые приматы в эволюционном плане считаются более примитивным и древним подотрядом.
Разделение мокроносых (Strepsirrhini) и сухоносых (Haplorhini) приматов по молекулярным данным произошло около 87 млн лет назад[1].
Древнейшими известными представителями мокроносых являются алжирипитек, азибий, нотаркт (50 млн л.н.), годиноция (49 млн л.н.), дарвиний (Ида) — около (47 млн л.н.).
Мокроносые приматы разделены на семь семейств, из которых пять живут исключительно на острове Мадагаскар. Два других встречаются в центральной и южной Африке, а также в Юго-Восточной Азии.
Семейства Мадагаскара иногда объединяются в инфраотряд лемурообразных (Lemuriformes). В него входят пять современных и три вымерших за последние 2000 лет семейств:
Два семейства из Африки и Азии образуют второй инфраотряд — лориобразных (Lorisiformes):
Третий инфраотряд адаписы (Adapiformes) содержит ряд вымерших видов, обитавших от эоцена до миоцена в Северной Америке и Евразии. В состав данной группы входит несколько семейств, среди которых Notharctidae (англ.)русск.. В штате Техас, США были обнаружены 2 вида данного семейства — Mescalerolemur horneri и Mahgarita stevensi, жившие 43 млн и около 40 млн лет назад соответственно. Другой вид Darwinius masillae был обнаружен в месельских отложениях в Германии (47 млн лет назад)[2].
Мокроносые приматы[источник не указан 729 дней] (лат. Strepsirrhini) — подотряд приматов. Ранее этих зверей вместе с долгопятами относили к группе полуобезьян, однако подобная систематика считается устаревшей.
Мокроносые приматы отличаются по ряду признаков от другого подотряда приматов — сухоносых приматов. Основным отличием является давший название нос, который у них, как и у кошачьих, мокрый и обеспечивает лучшее обоняние. Другое различие заключается в большом пальце, который в меньшей мере противопоставлен другим пальцам, чем у сухоносых обезьян. На указательном пальце существует удлинённый коготь для чистки шерсти. У мокроносых приматов чаще встречается рождение сразу нескольких детёнышей, в то время как у сухоносых рождается как правило по одному детёнышу. В целом, мокроносые приматы в эволюционном плане считаются более примитивным и древним подотрядом.
Разделение мокроносых (Strepsirrhini) и сухоносых (Haplorhini) приматов по молекулярным данным произошло около 87 млн лет назад.
原猴亚目（学名：Strepsirrhini[1]）是哺乳纲灵长目的一个亚目，通称为原猴，是灵长目的基群，主要分布于非洲的马达加斯加以及东亚和南亚。新的分类方法中原猴已不包括跗猴科（Tarsiidae）。
本亚目包括[1]：
原猴大多像小型的啮齿动物和食虫动物。尾巴比较长。四肢行走。[2]
分類 界 : 動物界 Animalia 門 : 脊索動物門 Chordata 亜門 : 脊椎動物亜門 Vertebrata 綱 : 哺乳綱 Mammalia 目 : サル目（霊長目） Primates 亜目 : 曲鼻猿亜目 Strepsirrhini 学名 Strepsirrhini E. Geoffroy, 1812 下目 キツネザル、ロリスなどが属している。サル目（霊長類）の中では、原始的なグループであり、キツネザル下目の一部を除くと夜行性の種が多い。
かつては、メガネザルを含めて、真猿亜目以外の霊長類全体を原猿亜目（げんえんあもく、Prosimii）に分類していた。
その後、メガネザルは実際は真猿に近いことが明らかになったため、霊長類は曲鼻猿亜目と直鼻猿亜目（真猿下目とメガネザル下目）に分けられるようになった。
原猿は現在の分類では曲鼻猿とメガネザルの総称と言うことになるが、正式な分類群としては使わない。しかし、一部には用語に混乱が見られ、曲鼻猿・原猿と直鼻猿・真猿の混用が見られる。
名前の「曲鼻」とは、鼻腔が屈曲して鼻孔が左右に離れて外側を向いていることを意味し、これは鼻腔がまっすぐで鼻孔が左右そろって前方ないし下方を向いている直鼻猿亜目との相違点である。
次のような、夜行性動物特有の特徴をそなえている。
形態的には、以下のようにサルの特徴と、サルになりきれない部分とが混在する。
直鼻猿亜目は、L-グロノラクトンオキシダーゼ（ビタミンC合成酵素）の活性が失われているためビタミンCを合成することができない。曲鼻猿亜目は、ビタミンC合成酵素の活性が失われていない。直鼻猿亜目と曲鼻猿亜目の分岐と同時期の6300万年前に直鼻猿亜目のこの酵素活性が失われている[1]。
原猿亜目の2下目のうち、キツネザル下目はすべてマダガスカル島および周辺の島々にのみ生息している。ロリス下目はサハラ以南のアフリカ、インド、スリランカ、および東南アジアに生息している。
アイアイ下目を置かず、アイアイ科をキツネザル下目アイアイ上科 (Daubentonioidea) アイアイ科とすることもある。
真猿下目を伝統的な分類と同じ亜目に格上げするために、この表全体の亜目をsemiorderなどに、下目を亜目に格上げすることがある。
なお英語では、キツネザル下目をlemur（リーマー）、ロリス下目のロリス科をloris（ロリス）、ガラゴ科をgalago（ガラゴ）と呼ぶ。
곡비원류(曲鼻猿類)는 포유강 영장목 하위 아목(亞目)인 곡비원아목(曲鼻猿亞目,Strepsirrhini)에 속하는 영장류의 총칭이다. 여우원숭이·마다가스카르손가락원숭이·로리스류 원숭이를 포함한다. 최근의 연구 결과에 의하면 곡비원류는 모두 7과 23속 88종으로 분류된다.[1]
.jpg){kind=small}
.jpg)
