nomes no trilho de navegação
Els clostridis (Clostridium) són un gènere d'eubacteris gram-positius que formen part dels Firmicutes. Són bacteris anaeròbics estrictes que poden formar espores. Fermenten carbohidrats i aminoàcids i són els principals responsables de la descomposició anaeròbica de les proteïnes.
Poden viure en hàbitats molt diferents: al sól, sobre material vegetal i animal en descomposició i en sediments marins i d'aigua dolça. També poden formar part de la microbiota intestinal de l'home i d'altres vertebrats.
Diferenciem dos grups de clostridis:
Hi ha quatre espècies de clostridis que són patògenes per als humans:
Clostridium je rod bakterií volně žijících hlavně v mírně kyselých půdách. Zahrnuje anaerobní, sporulující, mezofilní, G+ tyčinkovité bakterie o průměrných rozměrech 1 x 8 μm.
Bakterie mají tvar velkých tyčinek, širších než 0,5 μm. Robustnější formy jsou široké i 2 μm. Délka je u některých druhů až 30 μm (Clostridium septicum). Jsou pohyblivé, mají bičíky uložené kolem celé buňky (tzv. peritrichia). Charakteristická je tvorba endospor, které jsou oválné i kulaté a vyklenující se z buňky. Říká se, že spora "bubří tyčinku".
Výskyt Clostridií je hojný v půdách, kde se podílí na hnilobných procesech. Dále je nacházíme ve vodách, při kontrole čistoty pitné vody je výskyt těchto bakterií mezní hodnotou. Také v prachu a někdy kontaminují potraviny. Clostridium se též minoritně vyskytuje jako epifytní mikroflóra na rostlinách, kde produkuje kyselinu máselnou. Clostridium se též vyskytuje jako amylolytická bakterie v bachoru a je součástí střevní mikroflóry i u jiných živočichů.
Pro růst každé bakterie je důležitý redoxní potenciál prostředí, ten zodpovídá mj. za správnou funkci enzymatických dějů, resp. oxido-redukčních procesů v buňce. Pro Clostridie je typický růst v prostředí o nízkém redoxním potenciálu. Bakterie mají bohatou enzymatickou výbavu, která umožňuje kvasit sacharidy za tvorby široké škály produktů. Rod Clostridium také Fixuje vzdušný dusík, dovedou rozkládat bílkoviny a energii získávat máselným kvašením, toho se využívá při průmyslové produkci kyseliny máselné. Některé druhy jsou schopny využít jako zdroj energie puriny a pyrimidiny. Mezi další neméně důležité enzymy patří superoxiddismutasa, peroxidasa a katalasa, které neutralizují kyslíkové radikály a jiné škodliviny vzniklé oxidačními procesy za přítomnosti kyslíku. Proto jsou tyto bakterie schopny přežít i v prostředí kyslíkem obohaceným, nikoliv přílišně. Přežití je pouze dočasné, po delší době bakterie mohou zanikat, neboť účinnost těchto enzymů je oproti typicky aerobním bakteriím výrazně nižší. Růst Clostridií je proto výhodný pouze v anaerobním prostředí. I pro klíčení spor je nutné prostředí bez kyslíku.
Bakterie také produkují toxiny. Jen několik málo druhů je schopno tvořit toxiny smrtelně nebezpečné pro člověka i jiná zvířata. Mezi ně patří botulotoxin, tetanický toxin. Mezi nejčastější postižení těmito toxiny patří neurotoxikózy, sepse, nekrotizující infekce měkkých tkání a enterotoxikózy.
Clostridium je rod bakterií volně žijících hlavně v mírně kyselých půdách. Zahrnuje anaerobní, sporulující, mezofilní, G+ tyčinkovité bakterie o průměrných rozměrech 1 x 8 μm.
Clostridien (vom lateinischen Gattungsnamen Clostridium, von griech. κλωστήρ „Spindel“) sind grampositive, obligat anaerobe, Sporen bildende Bakterien aus der Familie der Clostridiaceae. Die Endosporen sind hitzeresistent und können in siedendem Wasser viele Stunden, einige bei 110 °C etwa eine Stunde, überleben. Clostridien können sich, mit Ausnahme von C. perfringens, mit peritrich angeordneten Geißeln aktiv bewegen.
Die Bakterien sind sogenannte Umweltkeime und kommen überall (ubiquitär) vor, vor allem in Böden und im Verdauungstrakt (insbesondere als Normalflora im Darm) von höheren Lebewesen. Sie gelangen durch Staub- und Erdpartikel auch in Lebensmittel, wo sie zu ernsthaften Problemen führen können (s. unten).
In der Gattung der Clostridien befinden sich sowohl Krankheitserreger (pathogene Keime), als auch apathogene Arten, die zum Teil in der Biotechnologie eingesetzt werden. Unter den pathogenen Arten sind vor allem Clostridium botulinum (verursacht Botulismus), Clostridioides difficile (verursacht Dickdarmentzündung, die sogenannte Pseudomembranöse Kolitis) und Clostridium tetani (verursacht Tetanus [Wundstarrkrampf]) zu nennen. Andere Arten rufen Gasbrand, Bradsot, Rauschbrand und Labmagenpararauschbrand hervor.
Unter dem Aspekt ihrer bevorzugten Energiequelle können Clostridien in drei große Gruppen eingeteilt werden:
Hauptgärungsprodukte der saccharolytischen Clostridien sind Buttersäure, Aceton, Butanol, Kohlenstoffdioxid und molekularer Wasserstoff (H2).
Clostridium acetobutylicum ist in der Lage, Zucker zu den Lösemitteln Aceton, 1-Butanol, Ethanol und zu den organischen Säuren Essigsäure und Buttersäure zu vergären. Das Bakterium wurde bis Mitte des 20. Jahrhunderts zur biotischen Produktion der genannten organischen Lösemittel im industriellen Maßstab genutzt. Erstmals beschrieben wurde es von dem Chemiker Chaim Weizmann, dem späteren ersten Präsidenten des Staates Israel.
Darüber hinaus werden zahlreiche weitere Clostridienarten für die biotechnologische Produktion von verschiedenen Produkten eingesetzt bzw. werden als potenzielle Produzenten erforscht, unter anderem das für die Synthesegas-Fermentation nutzbare Clostridium ljungdahlii.[1]
Clostridien sind in Böden weit verbreitet. Saccharolytische Clostridien (nicht jedoch Vertreter der übrigen Clostridiengruppen) sind in der Lage, molekularen Stickstoff (N2) zu reduzieren und somit zu fixieren. Sie werden deshalb als diazotroph bezeichnet und sind damit natürliche Düngerproduzenten im Erdboden. Aktivster N2-Fixierer der Gattung ist Clostridium pasteurianum in anoxischen Sedimenten.
In der Ausgabe 10/2005 des dlz-Agrarmagazins[2] wird vor der Aufschaukelung von Clostridien in landwirtschaftlichen Biogasanlagen (Co-Vergäranlagen) gewarnt. In solchen Anlagen werden Gülle aus der Tierhaltung und Grünabfälle von Kommunen, Gewerbe und Industrie in der Regel bei unter 40 °C anaerob vergoren. In diesem Prozess fänden Clostridien beste Vermehrungsbedingungen. Die Autorin empfiehlt, Gärsubstrate einzupflügen und nicht auf Grünflächen aufzubringen. Mit dem Einsatz von "effektiven Mikroorganismen" soll zudem die Aufschaukelung reduziert werden.
Die Landwirtschaftskammer NRW hat bezüglich Clostridien und Biogasgülle vor "Panikmache" gewarnt. Eine Vermehrung des häufig als problematisch genannten Bakteriums Clostridium perfringens sei bislang nicht festgestellt worden. In Übereinstimmung mit der Bayerischen Landesanstalt für Landwirtschaft[3] wird jedoch vor der Ausbringung von Fleischfresserkot und Guano (Vogeltrockenkot) gewarnt, weil darin einhunderttausendmal mehr krankheitserregende Bakterien vom Typ Clostridium perfringens vorkommen als im Kot von Pflanzenfressern. Hier liegt die Keimzahl bei 100 – 10000 pro 1 ml. In der Ausbringung von Gärresten aus Biogasanlagen auf Futterpflanzen und Weiden könnte sich eventuell eine Gesundheitsgefahr ergeben, wenn diese Produkte eingesetzt werden.
Auch die Gefahr von Botulismus, die von Clostridium botulinum ausgeht, soll eingeschränkt werden: So dürfen in NRW Geflügelexkremente nur auf Ackerland und in Biogasanlagen eingesetzt werden, jedoch nicht auf Grünland und Feldgrasflächen ausgebracht werden.[4]
Ob käsereischädliche Clostridien mit Biogasanlagen in Zusammenhang gebracht werden können, erscheint unwahrscheinlich: Die Erfahrungen mit zwei Betrieben in NRW über 8 Jahren zeigen sogar eine besonders niedrige Belastung.[5]
Insbesondere Clostridium perfringens ist bekannt für die Auslösung einer durch kontaminierte Lebensmittel verursachten Enteritis.[6] Clostridium-Endosporen können wegen ihrer ausgeprägten Resistenz gegen hohe Temperaturen bei der Sterilisation von Dosenkonserven bei unzureichender Erhitzung überleben. Sie keimen während der Lagerung der Konserven aus und die Clostridien vermehren sich darin, da sie für ihren Stoffwechsel keinen Sauerstoff benötigen (sie sind obligat anaerob). Ihr Stoffwechsel führt zum Verderb der Konserven: Das Konservengut wird zersetzt, es bilden sich unangenehm riechende und schmeckende Säuren, die gebildeten Gase Kohlenstoffdioxid (CO2) und molekularer Wasserstoff (H2) blähen die Konservendosen auf (sogenannte Bombage). Auch andere Lebensmittel wie Käse können durch Gasbildung zerstört werden. Man spricht hier von der sogenannten Spätblähung. Auch aseptisch verpackte Getränkekartons mit Fruchtsaft oder Fruchtpulpe können durch Rekontamination oder bei hoher Sporenlast und unzureichender Pasteurisation von Bombagen betroffen sein.[7]
Verschiedene Virulenzfaktoren kommen in Clostridien vor. Clostridium botulinum produziert das Botulinumtoxin, das bereits nach 30-minütiger Erhitzung bei 80 °C inaktiviert ist. Die unterschiedlichen Typen spalten hydrolytisch Proteine, die die Verschmelzung mit der synaptischen Membran vermitteln (Synaptobrevin, Syntaxin, SNAP-25). Das wiederum hemmt die Ausschüttung von Acetylcholin aus den Synapsen. Clostridium tetani produziert das Tetanustoxin. Es wird beim Zerfall der Bakterienzelle freigesetzt. Synaptobrevin wird gespalten, und so wird die Freisetzung der inhibitorischen Neurotransmitter Glycin und GABA gehemmt (daher der Name Wundstarrkrampf). Clostridium perfringens produziert unter anderem das Toxin-Alpha (= Lecithinase), das Zellmembranen zerstört, und es produziert Enterotoxine und porenbildende Toxine. Clostridioides difficile produziert die Toxine A (Enterotoxin-Wirkung) und B (zytolytische Wirkung).
Die Kollagenasen der Clostridien machen einen weiteren Virulenzfaktor aus. Mit Hilfe dieses Enzyms können sich Clostridien durch den Abbau von Kollagen im Bindegewebe des Wirtsorganismus besonders rasch ausbreiten. Umgekehrt wird Kollagenase aus Clostridien zur Unterstützung der Wundheilung (Débridement) verwendet.[10][11][12]
Als Antibiotika zur Therapie von Infektionen mit Clostridium-Arten stehen Penicillin, kombiniert mit Clindamycin oder Metronidazol, sowie Ampicillin, Amoxicillin, Ampicillin-Sulbactam und Amoxicillin-Clavulansäure zur Verfügung.[6]
Clostridien (vom lateinischen Gattungsnamen Clostridium, von griech. κλωστήρ „Spindel“) sind grampositive, obligat anaerobe, Sporen bildende Bakterien aus der Familie der Clostridiaceae. Die Endosporen sind hitzeresistent und können in siedendem Wasser viele Stunden, einige bei 110 °C etwa eine Stunde, überleben. Clostridien können sich, mit Ausnahme von C. perfringens, mit peritrich angeordneten Geißeln aktiv bewegen.
Die Bakterien sind sogenannte Umweltkeime und kommen überall (ubiquitär) vor, vor allem in Böden und im Verdauungstrakt (insbesondere als Normalflora im Darm) von höheren Lebewesen. Sie gelangen durch Staub- und Erdpartikel auch in Lebensmittel, wo sie zu ernsthaften Problemen führen können (s. unten).
In der Gattung der Clostridien befinden sich sowohl Krankheitserreger (pathogene Keime), als auch apathogene Arten, die zum Teil in der Biotechnologie eingesetzt werden. Unter den pathogenen Arten sind vor allem Clostridium botulinum (verursacht Botulismus), Clostridioides difficile (verursacht Dickdarmentzündung, die sogenannte Pseudomembranöse Kolitis) und Clostridium tetani (verursacht Tetanus [Wundstarrkrampf]) zu nennen. Andere Arten rufen Gasbrand, Bradsot, Rauschbrand und Labmagenpararauschbrand hervor.
Unter dem Aspekt ihrer bevorzugten Energiequelle können Clostridien in drei große Gruppen eingeteilt werden:
Proteolytische Clostridien: Spaltung von Eiweißen und/oder paarweise Umsetzung von Aminosäuren Harnsäure-spaltende Clostridien, z. B. C. acidi-urici Saccharolytische Clostridien: Vergärung von Kohlenhydraten (Zucker, Zellulose, Stärke)Hauptgärungsprodukte der saccharolytischen Clostridien sind Buttersäure, Aceton, Butanol, Kohlenstoffdioxid und molekularer Wasserstoff (H2).
Ene clostrideye, k' est ene bactereye do djinre Clostridium.
C' est des microbes ki vikèt sins air, et ki s' wårdét on long tins dins l'evironmint tof s' candjant a spôres.
C' est des grossès bactereyes, gram +.
Les sôres di clostrideyes les pus cnoxhowes sont les cenes ki provokèt des maladeyes, ås djins et ås biesses :
Ene clostrideye, k' est ene bactereye do djinre Clostridium.
C' est des microbes ki vikèt sins air, et ki s' wårdét on long tins dins l'evironmint tof s' candjant a spôres.
Клостридиите (род Clostridium, чие име доаѓа од грчки збор што значи "вретено") се Грам-позитивни, анаеробни бактерии од фамилијата Clostridiaceae, кои се способни да формираат спори. Многу видови клостридии се патогени. Clostridium botulinum предизвикува ботулизам, Clostridium tetani — тетанус, додека други видови предизвикуваат гасна гангрена, брадсот и болеста црна нога кај добитокот. Има и видови кои не се патогени и се користат во биотехнологијата.
Ендоспорите на клостридиите се отпорни на топлина и можат да издржат повеќе часови во вриечка вода, а некои преживуваат и загревање од 110 ° C во период од еден час. Клостридиите, со исклучок на Clostridium perfringens, можат да се движат со помош на перитрихозно распоредени камшичиња. Можат да се најдат насекаде, особено во почвата и дигестивниот систем на животните.
Според изворот на енергија кој го користат, клостридиите можат да се поделат на три поголеми групи:
Clostridium acetobutylicum е способна да го ферментира шеќерот до растворувачите ацетон, 1-бутанол, етанол и органски киселини (оцетна и бутирична). Оваа бактерија за прв пат е опишана од првиот претседател на Израел, Чаим Вајцман.
Клостридиите се широко застапени во почвите. Сахаролитичките клостридии (но не и претставниците од останатите клостридиски групи) се способни да го редуцираат атмосферскиот азот (N2), а со тоа и да го врзуваат. Затоа се вели дека тие се диазотрофни и се природни произведувачи на минерално ѓубре во почвата. Clostridium pasteurianum е активна N2 врзувачка клостридија која живее во аноксични седименти.
Медицински важни видови на клостридии се:
Clostridium botulinum го произведува токсинот ботулин, кој се инактивира со загревање на 80° C за време од 30 минути. Дејството на овој токсин се состои во блокирање на испуштањето на ацетилхолин од синапсите. Clostridium tetani го произведува тетанусниот токсин. Тој се ослободува за време на дезинтеграцијата на бактериската клетка. Овој токсин го оневозможува ослободувањето на инхибиторните трансмитери глицин и GABA. Clostridium perfringens произведува, меѓу другото, и токсин-алфа (лецитиназа), кој ги уништува клеточните мембрани и произведува ентеротоксини. Clostridium difficile ги дава токсинот А (ентеротоксин) и B (цитолитички ефект).
Клостридиите (род Clostridium, чие име доаѓа од грчки збор што значи "вретено") се Грам-позитивни, анаеробни бактерии од фамилијата Clostridiaceae, кои се способни да формираат спори. Многу видови клостридии се патогени. Clostridium botulinum предизвикува ботулизам, Clostridium tetani — тетанус, додека други видови предизвикуваат гасна гангрена, брадсот и болеста црна нога кај добитокот. Има и видови кои не се патогени и се користат во биотехнологијата.
Ендоспорите на клостридиите се отпорни на топлина и можат да издржат повеќе часови во вриечка вода, а некои преживуваат и загревање од 110 ° C во период од еден час. Клостридиите, со исклучок на Clostridium perfringens, можат да се движат со помош на перитрихозно распоредени камшичиња. Можат да се најдат насекаде, особено во почвата и дигестивниот систем на животните.
Според изворот на енергија кој го користат, клостридиите можат да се поделат на три поголеми групи:
Протеолитички клостридии: ги разградуваат протеините; Клостридии што ја разградуваат урската киселина, како на пример Clostridium acidi-urici; Сахаролитички клостридии: вршат ферментација на јаглехидрати (шеќери, целулоза, скроб). Нивни главни производи се бутирична киселина, ацетон, бутанол, јаглерод диоксид и молекуларен водород (H2).
క్లాస్ట్రీడియం (లాటిన్ Clostridium) ఒక విధమైన వ్యాధికారక బాక్టీరియా.
క్లాస్ట్రీడియం క్రిములు సాధారణంగా స్వేచ్ఛా జీవులు, ముఖ్యమైన్ వ్యాధికారకాలు (Pathogens).[1] మానవులలోఆతి ప్రమాదకరమైన వ్యాధులను కలిగించేవి నాలుగు జాతులున్నవి:
Clostridium is a genus of anaerobic, Gram-positive bacteria. Species of Clostridium inhabit soils and the intestinal tract of animals, including humans.[1] This genus includes several significant human pathogens, including the causative agents of botulism and tetanus. It also formerly included an important cause of diarrhea, Clostridioides difficile, which was reclassified into the Clostridioides genus in 2016.[2]
In the late 1700s, Germany experienced several outbreaks of an illness connected to eating specific sausages. In 1817, the German neurologist Justinus Kerner detected rod-shaped cells in his investigations into this so-called sausage poisoning. In 1897, the Belgian biology professor Emile van Ermengem published his finding of an endospore-forming organism he isolated from spoiled ham. Biologists classified van Ermengem's discovery along with other known gram-positive spore formers in the genus Bacillus. This classification presented problems, however, because the isolate grew only in anaerobic conditions, but Bacillus grew well in oxygen.[1]
Circa 1880, in the course of studying fermentation and butyric acid synthesis, a scientist surnamed Prazmowski first assigned a binomial name to Clostridium butyricum.[3]: 107–108 The mechanisms of anaerobic respiration were still not yet well elucidated at that time,[3]: 107–108 so taxonomy of anaerobes was still developing.
In 1924, Ida A. Bengtson separated van Ermengem's microorganisms from the Bacillus group and assigned them to the genus Clostridium. By Bengtson's classification scheme, Clostridium contained all of the anaerobic endospore-forming rod-shaped bacteria, except the genus Desulfotomaculum.[1]
As of October 2022, there are 164 validly published species in Clostridium.[4]
The genus, as traditionally defined, contains many organisms not closely related to its type species. The issue was originally illustrated in full detail by a rRNA phylogeny from Collins 1994, which split the traditional genus (now corresponding to a large slice of Clostridia) into twenty clusters, with cluster I containing the type species and its close relatives.[5] Over the years, this has resulted in many new genera being split out, with the ultimate goal of constraining Clostridium to cluster I.[6]
"Clostridium" cluster XIVa and "Clostridium" cluster IV efficiently ferment plant polysaccharide composing dietary fiber,[7] making them important and abundant taxa in the rumen and the human large intestine.[8] As mentioned before, these clusters are not part of current Clostridium,[5][9] and use of these terms should be avoided due to ambiguous or inconsistent usage.[10]
Species of Clostridium are obligate anaerobe and capable of producing endospores. They generally stain gram-positive, but as well as Bacillus, are often described as Gram-variable, because they show an increasing number of gram-negative cells as the culture ages.[11] The normal, reproducing cells of Clostridium, called the vegetative form, are rod-shaped, which gives them their name, from the Greek κλωστήρ or spindle. Clostridium Endospores have a distinct bowling pin or bottle shape, distinguishing them from other bacterial endospores, which are usually ovoid in shape. The Schaeffer-Fulton stain (0.5% malachite green in water) can be used to distinguish endospores of Bacillus and Clostridium from other microorganisms.[12]
Clostridium can be differentiated from the also endospore forming genus Bacillus by its obligate anaerobic growth, the shape of endospores and the lack of catalase. Species of Desulfotomaculum form similar endospores and can be distinguished by their requirement for sulfur.[1] Glycolysis and fermentation of pyruvic acid by Clostridia yield the end products butyric acid, butanol, acetone, isopropanol, and carbon dioxide.[11]
There is a commercially available polymerase chain reaction (PCR) test kit (Bactotype) for the detection of C. perfringens and other pathogenic bacteria.[13]
Clostridium species are readily found inhabiting soils and intestinal tracts. Clostridium species are also a normal inhabitant of the healthy lower reproductive tract of females.[14]
The main species responsible for disease in humans are:[15]
Several more pathogens were previously described in Clostridium, but have been moved to other genera with additional research.
In general, the treatment of clostridial infection is high-dose penicillin G, to which the organism has remained susceptible.[19] Clostridium welchii and Clostridium tetani respond to sulfonamides.[20] Clostridia are also susceptible to tetracyclines, carbapenems (imipenem), metronidazole, vancomycin, and chloramphenicol.[21]
The vegetative cells of clostridia are heat-labile and are killed by short heating at temperatures above 72–75 °C. The thermal destruction of Clostridium spores requires higher temperatures (above 121.1 °C, for example in an autoclave) and longer cooking times (20 min, with a few exceptional cases of> 50 min recorded in the literature). Clostridia and Bacilli are quite radiation-resistant, requiring doses of about 30 kGy, which is a serious obstacle to the development of shelf-stable irradiated foods for general use in the retail market.[22] The addition of lysozyme, nitrate, nitrite and propionic acid salts inhibits clostridia in various foods.[23][24][25]
Fructooligosaccharides (fructans) such as inulin, occurring in relatively large amounts in a number of foods such as chicory, garlic, onion, leek, artichoke, and asparagus, have a prebiotic or bifidogenic effect, selectively promoting the growth and metabolism of beneficial bacteria in the colon, such as bifidobacteria and lactobacilli, while inhibiting harmful ones, such as clostridia, fusobacteria, and bacteroides.[26]
Clostridium is a genus of anaerobic, Gram-positive bacteria. Species of Clostridium inhabit soils and the intestinal tract of animals, including humans. This genus includes several significant human pathogens, including the causative agents of botulism and tetanus. It also formerly included an important cause of diarrhea, Clostridioides difficile, which was reclassified into the Clostridioides genus in 2016.
Clostridium es un género de bacterias anaerobias. Se trata de bacilos grampositivos, parásitos y saprófitos. Algunos de esos géneros esporulan[1] y son móviles, en general por la presencia de flagelos peritricos. Toman la forma de un fósforo, de un palillo de tambor o de un huso de hilar, y de ahí su nombre en griego "klostro", que significa huso de hilar.[2] Las especies más importantes son el Clostridium botulinum causante del botulismo, el Clostridium novyi, Clostridium septicum, Clostridium perfringens causantes de la gangrena gaseosa y Clostridium tetani, del tétanos.
En 2016, las especies C. difficile y C. mangenotii fueron reclasificadas en el nuevo género Clostridioides.[3]
Se ha sugerido que filogenéticamente es un género polifilético que se dividiría en varios géneros diferentes y no estrechamente emparentados.[4]
El género está definido por cuatro características:[2]
Los Clostridium son organismos que se observan solitarios, en parejas o a lo máximo en cadenas cortas. Son móviles por presentar flagelos peritricos -con la excepción de C. perfringens. Algunas especies producen cápsula y forman esporas de aspectos esféricos u ovalados, situados en el centro del bacilo o en un extremo subterminal y resistentes al calor. A pesar de ser bacterias anaerobias obligadas, no todos tienen la misma sensibilidad al oxígeno. C. tetani, por ejemplo, requiere total anaerobiosis y C. perfringes tiende a ser menos exigente. Crecen a una temperatura de 37°C y a un pH entre 7 y 7,4, de modo que son fácilmente inactivadas a pH ácido o básico, como el ácido estomacal, el de limpiadores y desinfectantes como el cloro e incluso el pH de ácidos orgánicos encontrados en el zumo de limón, por ejemplo. Son fermentadoras de azúcares, un aspecto que resulta de utilidad en la diferenciación de las especies.
Poseen antígenos somáticos y flagelares que permiten dividirlas en tipos y subtipos. Producen exotoxinas de efecto necrosante, hemolíticos y potencialmente letales. Las toxinas son nombradas con letras, así por ejemplo, la toxina necrosante es nombrada con la letra C y la enterits en animales es causada por las toxinas B, D y E.
No todas las especies son patógenas, algunas forman parte de la flora intestinal normal. Las especies de Clostridium están ampliamente distribuidas en el ambiente, habitando el tracto gastrointestinal tanto de humanos como animales. A pesar del interés en relación de Clostridium por razón de que estos organismos están relacionados con la diarrea.[5]
Los Clostridium incluyen bacterias comunes y libres en la naturaleza, así como patógenos de importancia.[6] Hay seis especies principales responsables de enfermedades en humanos:
Debido al peligro que supone el Clostridium botulinum y otros agentes patógenos, el único método seguro de envasar la mayoría de los alimentos es bajo condiciones de presión y temperatura altas, normalmente de unos 116-121 °C.
Algunas referencias lingüísticas en el artículo provienen de aquí». 
Datos: Q327663
Multimedia:
Especies: Clostridium
Clostridium es un género de bacterias anaerobias. Se trata de bacilos grampositivos, parásitos y saprófitos. Algunos de esos géneros esporulan y son móviles, en general por la presencia de flagelos peritricos. Toman la forma de un fósforo, de un palillo de tambor o de un huso de hilar, y de ahí su nombre en griego "klostro", que significa huso de hilar. Las especies más importantes son el Clostridium botulinum causante del botulismo, el Clostridium novyi, Clostridium septicum, Clostridium perfringens causantes de la gangrena gaseosa y Clostridium tetani, del tétanos.
En 2016, las especies C. difficile y C. mangenotii fueron reclasificadas en el nuevo género Clostridioides.
Se ha sugerido que filogenéticamente es un género polifilético que se dividiría en varios géneros diferentes y no estrechamente emparentados.
Klostriidid on perekonda Clostridium kuuluvad bakterid.
Klostriidid on grampositiivsed, valdavalt anaeroobsed, spoore moodustavad (sporogeensed) kemoorganotroofsed pulkbakterid[1].
Klostriidid elavad enamasti mullas, mudas ning loomade ja inimeste seedekulglas[1].
Mõned klostriidid põhjustavad ohtlikke haigusi, nende seas botulismi, gaasgangreeni, teetanust[1].
Klostriidid on perekonda Clostridium kuuluvad bakterid.
Klostriidid on grampositiivsed, valdavalt anaeroobsed, spoore moodustavad (sporogeensed) kemoorganotroofsed pulkbakterid.
Klostriidid elavad enamasti mullas, mudas ning loomade ja inimeste seedekulglas.
Mõned klostriidid põhjustavad ohtlikke haigusi, nende seas botulismi, gaasgangreeni, teetanust.
Clostridium generoa bakterio Gram positiboz osatuta dago. Bazilo itxura dute eta anaerobio hertsiak dira. Endosporak sortzen dituzte, aurkako ingurune baten baldintza gogorrei aurre egiteko. Endosporei esker gai dira urte luzeetan bizirik irauteko egoera latzenetan ere.
Genero honetan mota guztietako espezieak daude: batzuk lurrean bizi dira, beste batzuk uretan edota gizakia eta beste animalia batzuen hesteetan, saprofito moduan. Zenbait espezie patogenoak dira gizakiarentzat, baina beste askok ez dute kalterik eragiten. Patogenoak direnak toxina oso indartsuak ekoizten dituzte.
Klostridioen ezaugarri biokimiko nagusiak honako hauek dira:
Klostridioen toxinak naturan dauden pozoi ahaltsuenetarikoak dira: botulismoaren bakterioaren toxina, esaterako, kobraren pozoia baino 20 aldiz indartsuagoa da. Infekzio atetik toxinak azkar hedatzen dira gorputzean, odolaren bitartez; erasobidea desberdina da toxinaren arabera (batzuk neurotoxikoak dira, beste batzuk enterotoxikoak edo zitotoxikoak).
Patogeno garrantzitsuenak honako hauek dira:
Clostridium generoa bakterio Gram positiboz osatuta dago. Bazilo itxura dute eta anaerobio hertsiak dira. Endosporak sortzen dituzte, aurkako ingurune baten baldintza gogorrei aurre egiteko. Endosporei esker gai dira urte luzeetan bizirik irauteko egoera latzenetan ere.
Genero honetan mota guztietako espezieak daude: batzuk lurrean bizi dira, beste batzuk uretan edota gizakia eta beste animalia batzuen hesteetan, saprofito moduan. Zenbait espezie patogenoak dira gizakiarentzat, baina beste askok ez dute kalterik eragiten. Patogenoak direnak toxina oso indartsuak ekoizten dituzte.
Klostridioen ezaugarri biokimiko nagusiak honako hauek dira:
anaerobio hertsiak dira gehienak, oxigenorik gabe bizi direnak. katalasa (-) ez dute zitokromorik hartzidurak egiten dituzte, oxigenorik gabe glukosa bezalako substraktuak bide metaboliko horretatik katabolizatzen baitituzte.Klostridit eli Clostridium-bakteerit ovat grampositiivisten bakteerien suku. Clostridium -bakteerit ovat anaerobisia ja pystyvät muodostamaan itiöitä. Sukuun kuuluvat muun muassa seuraavat lajit:
Klostridit eli Clostridium-bakteerit ovat grampositiivisten bakteerien suku. Clostridium -bakteerit ovat anaerobisia ja pystyvät muodostamaan itiöitä. Sukuun kuuluvat muun muassa seuraavat lajit:
Clostridium tetani, joka aiheuttaa jäykkäkouristuksen Clostridium botulinum, joka aiheuttaa botulismia Clostridium difficile, joka aiheuttaa antibioottiripulia Clostridium perfringens, joka on tavallinen ruokamyrkytyksen aiheuttaja Clostridium histolyticum, jonka tuottamaa kollagenaasientsyymiä käytetään kämmentä deformoivan Dupuytrenin kontraktuuran hoitoonClostridium est un genre bactérien regroupant des bacilles gram positifs strictement anaérobies et sporulés, assurant généralement leur mobilité par des flagelles péritriches. Il inclut des pathogènes humains comme ceux causant le botulisme ou le tétanos.
On a longtemps inclus dans ce genre la bactérie Clostridium difficile aujourd'hui renommée Clostridioides difficile après analyse de son ARN ribosomique 16S[1].
Les cellules reproductives, dites forme végétative, ont la forme d'un bacille d'où leur nom, du grec κλωστήρ 'fuseau'. Leurs endospores ont une forme de quille ou de bouteille, ce qui les distingue des autres endospores bactériennes, généralement de forme ovoïde. Les différentes espèces de Clostridium vivent dans les sols ou le tube digestif des animaux, humains inclus[2]. Elles contribuent aussi à la flore vaginale normale[3].
Phylogénie : Clostridium appartient à la famille des Clostridiaceae, Ordre des Clostridiales, Classe des Clostridia, Phyllum des Firmicutes.
Mobilité : souvent
mode de groupement : (bacille isolé) à vérifier et compléter
Genre sporulant (spores sub-terminaux à terminaux déformants visibles par coloration négative ou par coloration positive : vert malachite 5 %)
GRAM + (et par conséquent GASSNER moins et donc LACTOSE moins)
Bacille
Régulier
Epais
Test Catalase : Cat. négatif (Anaérobie)
Test Oxydase : Oxy. négatif
Test O/F O/F = NA (Tube O négatif (tube aérobie vert) Tube F positif pour les genres aérotolérants (tube anaérobie jaune))
À noter que le genre Clostridium est anaérobie strict aérotolérant seulement pour quelques espèces (tube F = Positif)
Le tube F étant mis en anaérobiose avec un bouchon de paraffine, il y a toujours un peu d'O2 qui parvient à diffuser jusque dans le bouillon de culture. Par conséquent, seules les souches Aérotolérantes auront un tube F positif.
- Bouillon thioglycolate (vérifier si croissance dans la zone anaérobie du bouillon).
- Galeries API 20 A de chez Biomérieux pour l'identification des bactéries anaérobies.
Le genre Clostridium comporte de nombreuses espèces dont certaines hautement pathogènes pour l'homme.
Les plus « célèbres » espèces :
D'autres espèces comme C. acetobutylicum ou C. butyricum, sans danger pour l'homme, sont utilisées pour des fermentations dans l'industrie.
Beaucoup d'espèces sont présentes dans le sol qui est leur habitat naturel (Clostridium sporogenes, Clostridium butyricum...).
Les quelque 150 espèces de bacilles sporulés anaérobies appartenant au genre Clostridium sont des germes saprophytes telluriques intervenant dans la putréfaction des déchets organiques (protéolyse et saccharolyse). Ils peuvent aussi se trouver en commensaux de la flore intestinale, surtout chez les herbivores mais également chez l'homme. C'est notamment le cas de la flore iodophile des diarrhées de fermentation résultant de la pullulation d'espèces saccharolytiques par l'arrivée dans le colon de glucides non résorbés.
Ils sont presque tous mobiles ; leurs spores, plus larges que le corps bacillaire sont généralement subterminales ou terminales. Ils ne possèdent ni cytochrome, ni peroxydase, ni catalase.
Quelques espèces sont toxigènes et peuvent causer des maladies non contagieuses résultant de l'introduction accidentelle dans l'organisme du germe et de sa toxine. Les 4 maladies principales en sont le botulisme, le tétanos, la gangrène gazeuse et l'entérotoxémie.
Les acides gras sont convertis par des levures en polymères à longue chaîne de type acide dicarboxylique puis en 1,3-propanediol via l'utilisation de la bactérie Clostridium diolis.[réf. nécessaire]
Clostridium, S. Typhimurium et Listeria produisent des exotoxines (comme la phospholipase, l'hémolysine, la lipase) qui endommagent la structure membranaire et les fonctions cellulaires de la tumeur, en induisant l'apoptose ou l'autophagie ce qui programme la mort de la cellule[4]. Les infections à Salmonella, Clostridium et Listeria favorisent l'élimination des tumeurs en augmentant les cytokines et les chimiokines (protéines régulatrices de la signalisation cellulaire) qui régulent les sites infectés à l'aide de granulocytes et de lymphocytes cytotoxiques (GB qui tuent les cellules cancéreuses)[5].
Les infections à Clostridium et à S. Typhimurium peuvent toutes deux stimuler une accumulation importante de neutrophiles. Une sécrétion élevée de TNF-α et de ligand induisant l'apoptose liée au TNF (TRAIL) par les neutrophiles améliore la réponse immunitaire et tue les cellules tumorales.
Actuellement, il n'existe aucun traitement approuvé avec des bactéries génétiquement modifiées. Cependant, des recherches sont menées sur Listeria et Clostridium en tant que vecteurs pour transporter l'ARNi (qui supprime des gènes) pour le cancer colorectal[6].
Des essais de phase I de la souche Clostridium appelée Clostridium novyi (C. novyi -NT) pour les patients atteints de tumeurs réfractaires au traitement ou de tumeurs qui ne répondent pas au traitement sont actuellement en cours[7].
Clostridium est un genre bactérien regroupant des bacilles gram positifs strictement anaérobies et sporulés, assurant généralement leur mobilité par des flagelles péritriches. Il inclut des pathogènes humains comme ceux causant le botulisme ou le tétanos.
On a longtemps inclus dans ce genre la bactérie Clostridium difficile aujourd'hui renommée Clostridioides difficile après analyse de son ARN ribosomique 16S.
Les cellules reproductives, dites forme végétative, ont la forme d'un bacille d'où leur nom, du grec κλωστήρ 'fuseau'. Leurs endospores ont une forme de quille ou de bouteille, ce qui les distingue des autres endospores bactériennes, généralement de forme ovoïde. Les différentes espèces de Clostridium vivent dans les sols ou le tube digestif des animaux, humains inclus. Elles contribuent aussi à la flore vaginale normale.
Phylogénie : Clostridium appartient à la famille des Clostridiaceae, Ordre des Clostridiales, Classe des Clostridia, Phyllum des Firmicutes.
Clostridium é un xénero de bacterias anaerobias, con forma de bacilo, grampositivas, que esporulan, algunhas das cales son parasitas e outras saprófitas,[1] e son móbiles, porque en xeral teñen flaxelos peritricos. Os clostridios teñen forma de pau de tambor ou fuso, de onde lles vén o seu nome (do grego κλωστήρ, "kloster", que significa fuso).[2] As especies máis importante son o Clostridium botulinum produtor do botulismo, o Clostridium novyi, Clostridium septicum, Clostridium perfringens produtor da gangrena gasosa e Clostridium tetani produtor do tétano.
O xénero está definido por catro características:[2]
Non todas as especies son patóxenas, algunhas forman parte da flora intestinal normal. As especies de Clostridium están amplamente distribuídas no ambiente, habitando o tracto gastrointestinal tanto de humanos coma de animais. Malia o interese sobre o Clostridium por estar estas bacterias implicadas en diarreas en nenos e na etioloxía do cancro de colon, hai poucos datos dispoñibles sobre o hábitat intestinal desta bacteria.[3]
Os Clostridium son organismos que poden aparecer como células separadas, en parellas ou en cadeas curtas. Son móbiles polos flaxelos peritricos que teñen, coa excepción de C. perfringes. Algunhas especies producen cápsula e forman esporas de aspectos esféricos ou ovalados, situadas no centro do bacilo ou nun extremo subterminal e son resistentes á calor. A pesar de ser bacterias anaerobias obrigadas, non todos teñen a mesma sensibilidade ao oxixeno. C. tetani, por exemplo, require unha total anaerobiose e C. perfringes tende a ser menos esixente. Crecen a temperaturas de 37 °C e a un pH entre 7 e 7,4, de modo que son inactivadas doadamente a pH ácido ou básico, como o do zume gástrico, ou por produtos limpadores e desinfectantes como o cloro e mesmo polo pH de ácidos orgánicos encontrados no zume de limón, por exemplo. Son fermentadoras de azucres, aspecto que é de utilidade para a diferenciación das especies.
Posúen antíxenos somáticos e flaxelares que permiten dividilas en tipos e subtipos. Producen exotoxinas de efecto necrosante, hemolíticos e potencialmente letais. As toxinas noméanse con letras, así por exemplo, a toxina necrosante noméase coa letra C e a enterite en animais é causada polas toxinas B, D e E. Algunhas especies producen toxinas neurotóxicas moi potentes.
Entre os Clostridium inclúense bacterias comúns e de vida libre na natureza, e patóxenos de importancia.[4] Hai varias especies principais responsables de enfermidades en humanos:
A produción de neurotoxina (toxina botulínica) é unha característica de C. botulinum. Foron identificadas sete tipos de toxinas denominadas con letras do A ao G. A maioría das cepas producen un tipo de neurotoxina pero hai tamén cepas que producen múltiples toxinas. Identificáronse outros Clostridium que nalgunhas ocasións produciron casos de botulismo humano, como o Clostridium butyricum, que produce a toxina de tipo E e o Clostridium baratii, que produce a tonina de tipo F. A capacidade de C. botulinum de transferir de forma natural os xenes da neurotoxina a outras especies de Clostridium é preocupante para a industria alimentaria, na que os sistemas de conservación dos alimentos están deseñados para destruír ou inhibir só a C. botulinum pero non a outras especies de Clostridium.
A neurotoxina de C. tetani non é a mesma, pero si similar en estrutura e orixe.
C. thermocellum pode xerar etanol a partir de certos refugallos, o que o fai un posible candidato para o uso e produción de etanol. Ao non ter requirimentos de oxíxeno e por ser termofílico, redúcense os custos de refrixeración.
C. acetobutylicum, coñecido tamén como o organismo de Weizmann, foi usado por primeira vez por Chaim Weizmann na produción de acetona e biobutanol a partir de amidón en 1916 para a produción de pólvora e TNT.
C. ljungdahlii, recentemente descuberto en residuos de polos comerciais, pode producir etanol a partir de fontes dun só carbono, como o Syngas, que é unha mestura de dióxido de carbono e hidróxeno que pode xerarse a partir da combustión parcial tanto de biomasa coma de combustible fósil. O uso destas bacterias para producir etanol xa está en proxecto en diversas plantas enerxéticas.[9]
Xenes do C. thermocellum inseríronse en ratos (transxénicos) para que produzan endoglucanase, co que se pretendía aprender como mellorar a capacidade dixestiva de animais.[10]
Cepas non patóxenas de Clostridium poden axudar no tratamento de enfermidades como o cancro. A investigación mostra que o Clostridium pode atacar selectivamente ás células canceríxenas. Algunhas cepas poden entrar e replicarse dentro de tumores sólidos. Xa que logo, Clostridium podería utilizarse para transportar proteínas terapéuticas aos tumores. Este uso do Clostridium foi demostrado en varios modelos preclínicos.[11]
Mesturas de especies de Clostridium, como mesturas de C. beijerinckii, C. butyricum, e especies doutros xéeros producen biohidróxeno a partir de residuos de lévedos.[12]
Debido ao perigo que supón o Clostridium botulinum e outros axentes patóxenos, o único método seguro de envasar a maioría dos alimentos é en condicións de presión e temperatura altas, normalmente duns 116-121 °C.
Clostridium é un xénero de bacterias anaerobias, con forma de bacilo, grampositivas, que esporulan, algunhas das cales son parasitas e outras saprófitas, e son móbiles, porque en xeral teñen flaxelos peritricos. Os clostridios teñen forma de pau de tambor ou fuso, de onde lles vén o seu nome (do grego κλωστήρ, "kloster", que significa fuso). As especies máis importante son o Clostridium botulinum produtor do botulismo, o Clostridium novyi, Clostridium septicum, Clostridium perfringens produtor da gangrena gasosa e Clostridium tetani produtor do tétano.
O xénero está definido por catro características:
Presenza de endósporas Metabolismo anaerobio estrito Incapacidade para reducir sulfatos a sulfitos Parede celular grampositiva.Clostridium su anaerobne, sporogene, gram-pozitivne bakterije, koji su široko rasprostranjeni u prašini, tlu, na biljkama i u probavnom traktu ljudi i životinja. Iako je otkriveno gotovo 100 vrsta iz roda Clostridium, samo 25 do 30 uobičajeno uzrokuju bolest kod ljudi ili životinja.
Najčešće manifestacije kolonizacije klostridijima u ljudi su blaga, kratkotrajna trovanja hranom i slučajna kontaminacija rane. Teške bolesti uzrokovane klostridijima, kao što su plinska gangrena (myonecrosis), tetanus i botulizam, relativno su rijetke, no mogu biti smrtonosne. One mogu biti posljedica traume, intravenske narkomanije ili ingestije domaće konzervirane hrane.
Patogene vrste u vegetativnom obliku prozvode različite egzotoksine koji djeluju destruktivno na tkivo ili oštećuju živčanu funkciju, a biokemijski su i serološki definirani. Clostridium sp. nalaze se i u normalnoj flori, osobito debelog crijeva. Klostridiji mogu postati patogeni kad u tkivu postoji snižen oksidacijsko-redukcijski potencijal, visoka koncentracija laktata i snižen pH. Takvi abnormalni anaerobni uvjeti mogu nastati kod primarne arterijske insuficijencije ili nakon teških penetrantnih ili crush ozljeda. Što je rana dublja i teža, to je veća vjerojatnost nastanka anaerobne infekcije, a osobito ako je došlo makar i do minimalne kontaminacije rane stranim česticama.
Klostridijske infekcije su sve češći nozokomijalni problem, napose u postoperativnih i imunokompromitiranih bolesnika. Teška klostridijska sepsa može komplicirati perforaciju ili opstrukciju crijeva.
Klostridijske infekcije mogu uzrokovati supurativni tuboovarijalni i uterini apsces bez evidentne toksičnosti. Teške uterine infekcije mogu biti komplikacija septičkog abortusa; rijetko one uslijede nakon razmjerno nekompliciranih kirurških zahvata u zdjelici ili nakon poroda. Bolesnica je tipično febrilna i u toksičnom stanju, lohije su smrdljive, a uterus je osjetljiv. Ponekad kroz cerviks izlazi plin. Može nastati hemolitička anemija, kao posljedica klostridijske septikemije i djelovanja egzotoksina lecitinaze na membranu eritrocita. Uz tešku hemolizu i toksicitet, moguća je pojava renalne insuficijencije. Smrtnost je tada oko 50%.
Za ranu dijagnozu potrebno je pomišljati na bolest. Indicirani su rani i ponavljani razmazi po Gramu, kao i kulture lohija i krvi, unatoč tome što se C. perfringens povremeno može izolirati i iz normalne rodnice i lohija. Rendgenska snimka može pokazati lokalno stvaranje plina.
Liječenje se sastoji od debridmana kiretažom i primjene penicilina G, 20 milijuna jed/dan kroz najmanje 1 tjedan. Može biti neophodno učiniti histerektomiju, koja može spasiti život ako je sam debridman nedovoljan. Ako dođe do akutne tubularne nekroze, potrebna je renalna dijaliza. Korist od hiperbaričnog O2 nije ustanovljena (vidi dolje).
Klostridijske infekcije rana mogu se pojaviti kao ograničeni lokalni celulitis, kao lokalni ili progresivni miozitis ili u najtežem slučaju, kao progresivna mionekroza (plinska gangrena). Infekcija se razvija nekoliko sati ili dana nakon ozljede, obično na ekstremitetu na kojem je teška penetrantna ili crush trauma dovela do devitalizacije tkiva. Sličan progresivni miozitis ili mionekroza, može se pojaviti u operativnim ranama, osobito u bolesnika s okluzivnom vaskularnom bolešću u podlozi.
Anaerobne infekcije rana, osobito one koje uzrokuje Clostridium sp, mogu progredirati od inicijalne ozljede preko stadija celulitisa i miozitisa do mionekroze sa šokom, toksičnim delirijem, te mogu konačno dovesti do smrti u roku od jednog do nekoliko dana.
Klostridijski celulitis (anaerobni celulitis) pojavljuje se kao lokalizirana infekcija površne rane, obično nakon 3 dana nakon inicijalne ozljede. Infekcija se može širiti na velikoj površini duž fascijalnih ploha, često s jasnom krepitacijom i obilnim stvaranjem mjehurića plina, no toksičnost je mnogo manje izražena nego kod ekstenzivne mionekroze. Često dolazi do stvaranja bula sa smrdljivim, seroznim, smeđim eksudatom. Diskoloracija i jaki edem ekstremiteta su rijetki. Klostridijske infekcije povezane s primarnom vaskularnom okluzijom ekstremiteta, rijetko se šire dalje od demarkacijske linije ili progrediraju u tešku toksičnu mionekrozu.
U početku lokaliziran, duboki klostridijski miozitis brzo se širi. Toksini stvaraju anaerobni okoliš s edemom, bolom, plinom i posljedičnom mionekrozom, često s dramatičnom progresijom u razdoblju od nekoliko sati. Kod mionekroze (plinske gangrene), eksudat je serozan i smeđ, ali nije uvijek smrdljiv. U oko 80% slučajeva u kasnijem tijeku bolesti može se osjetiti krepitacija izazvana stvaranjem plina.
Područje rane može u početku biti blijedo, no zatim postaje crveno ili boje bronce i konačno postaje crno-zeleno. Stanje bolesnika postaje sve toksičnije; pojavljuju se šok i renalna insuficijencija, iako bolesnik često ostaje pri svijesti do terminalnog stadija. Za razliku od klostridijske uterine infekcije, kod plinske gangrene ekstremiteta septikemija i jasna hemoliza su rijetki, čak i u terminalno bolesnih pacijenata. Kad god dođe do masivne hemolize, može se uz prisutnost akutne renalne insuficijencije i septikemije očekivati smrtnost od 70 do 100%.
Bitni su rana sumnja i intervencija. Anaerobni celulitis beziznimno reagira na liječenje, no etablirani i progresivni miozitis povezan sa sistemskom toksemijom ima smrtnost iznad 20%.
Iako lokalizirani celulitis, miozitis i progresivna mionekroza mogu biti dovoljno različiti da omoguće međusobnu kliničku diferencijaciju i odgovarajuće liječenje, dijagnoza često zahtijeva pažljivu kiruršku eksploraciju rane i vizualnu procjenu izgleda tkiva. Npr. kod mionekroze se vidi nekrotično mišićno tkivo. Zahvaćeni mišić je u početku mutne ružičaste boje, zatim zagasito crven I konačno sivozelen ili mrljasto ljubičast. Rendgenska snimka može pokazati lokalnu produkciju plina, a CT i MR mogu pokazati proširenost nekroze i plina.
U eksudatu rane treba tražiti anaerobne i aerobne mikoorganizme; klostridiji se mogu izolirati u čistoj kulturi ili zajedno s drugim anaerobima i aerobima. U razmazima se vide gram-pozitivni klostridiji. Tipično je da se u eksudatu nalazi malo polimorfonuklearnih leukocita, a slobodne čestice masti mogu se prikazati Sudan bojom. Mnoge, osobito otvorene rane, kontaminirane su ne samo patogenim, već i nepatogenim klostridijima koji ne izazivaju evidentnu invazivnu bolest. Značaj ovakvog nalaza mora se klinički procijeniti.
Druge anaerobne i aerobne bakterije, između ostalih i pripadnici porodice Enterobacteriaceae, kao i bakterije iz rodova Bacteroides, Streptococcus i Staphylococcus, sami ili u miješanoj infekciji, često kod traumatskih i postoperativnih rana mogu uzrokovati teški celulitis sličan celulitisu uzrokovanom klostridijima, fascitis ili plinsku gangrenu. Ako ima mnogo polimorfonuklearnih leukocita, a u razmazu se vide koki, tada treba posumnjati na anaerobnu streptokoknu ili stafilokoknu infekciju. Obilje gram-negativnih bacila ukazuje na moguću infekciju nekom enterobakterijom ili bakterijom iz roda Bacteroides. Nalaz specifičnih toksina u rani ili krvi, koristan je samo u rijetkim slučajevima botulizma dobivenog preko infekcije rane. Moguća je i prisutnost klostridija bez kliničke bolesti.
Liječenje ovisi o težini i lokalizaciji bolesti. Liječenje nije potrebno kod slučajnog nalaza klostridija u kulturi, a bez kliničkog dokaza anaerobne infekcije. No kad postoje znakovi infekcije, obvezno je brzo početi s empirijskom antibiotskom terapijom.
Temeljita drenaža i debridman često su važniji od antibiotske terapije. Penicilin G i dalje je lijek izbora protiv klostridija; 10 do 20 milijuna jedinica/dan IV, treba dati odmah kod teškog celulitisa i mionekroze. Iako je rezistencija rijetka, opisana je relativna rezostencija kod nekih sojeva C. ramosum. Metronidazol je jednako djelotvoran u liječenju klostridijskih infekcija. Dok su kloramfenikol i metronidazol aktivni protiv većine anaerobnih bakterija, uključujući i klostridije, neki su sojevi klostridija rezistentni na eritromicin, tetraciklin i klindamicin. Rana primjena antibiotika širokog spektra (npr. tikarcilin kombiniran s klavulanat kalijem ili ampicilin kombiniran sa sulbaktamom) opravdana je kad su prisutni drugi anaerobi i aerobi. Cefalosporin 3. generacije ili kombinacija klindamicina s aminoglikozidom, jest adekvatna terapija za neke miješane klostridijske infekcije, no ovi su antibiotici relativno manje aktivni, a osim toga kod klostridija je moguća pojava rezistencije na aminoglikozide.
Kod botulizma koji je nastao infekcijom rane, korisna je rana primjena specifičnog ili polivalentnog antitoksina.
Terapija hiperbaričnim kisikom može biti korisna kao dodatak antibiotskoj i kirurškoj terapiji kod ekstenzivne mionekroze, osobito kad su zahvaćeni ekstremiteti. Izgleda da terapija hiperbaričnim kisikom, ako se započne rano, može sačuvati tkivo i smanjiti mortalitet i morbiditet.
Upala JE tankog i debelog crijeva, koju uzrokuje C. perfringens.
Pored trovanja hranom uzrokovanog C. perfringensom, klostridiji mogu uzrokovati akutnu inflamatornu, ponekad nekrotizirajuću bolest tankog i debelog crijeva. Ovakve se klostridijske enterotoksemije mogu pojaviti kao izolirani slučajevi ili u epidemijama, a za neke od njih je, barem djelomično, odgovorno kontaminirano meso. Sličan se proces može pojaviti u bolesnika liječenih zbog leukemije. Pigbel, bolest koja se javlja u Novoj Gvineji, vjerojatno je posljedica ingestije svinjskog mesa kontaminiranog C. perfringensom tip C; bolest varira od blagog proljeva do fulminantne toksemije s dehidracijom, šokom i ponekad smrću. Rizik obolijevanja je, izgleda, veći za novorođenčad i malu djecu, nego za odrasle. Uočena je i povezanost s anoreksijom nervosom kod starije djece. Razvijeno je eksperimentalno toksoidno cjepivo ali nije komercijalno dostupno. Nekrotizirajući enteritis se pojavljuje u populacijama u kojima postoji deprivacija proteina, slaba prehrambena higijena, povremene ritualne mesne gozbe i hrana koja sadrže inhibitore tripsina, kao što je to u Novoj Gvineji, dijelovima Afrike, središnjoj i južnoj Americi i Aziji.
Neonatalni nekrotizirajući enterokolitis (NEC), pojavljuje se u neonatalnim jedinicama intenzivne skrbi, a mogu ga uzrokovati C. perfringens, C. butyricum i C. difficile, iako uloga ovih mikroorganizama zahtijeva daljnje istraživanje
C. difficile, neposredni uzročnik postantibiotskog kolitisa, sve se češće prepoznaje kao uzročnik nozokomijalnog proljeva. Proljev uzrokovan s C. difficile pojavljuje se bilo pojedinačno, bili u manjim epidemijama, a prenosi se s osobe na osobu. Pojavljuje se u do 8% hospitaliziranih bolesnika i odgovoran je za 20 do 30% nozokomijalnih proljeva. Rizični čimbenici su ekstremna životna dob, teške bolesti u podlozi, dugotrajan boravak u bolnici i boravak u centrima za skrb o starijim osobama ili kroničnim bolesnicima.
Nakon infekcije dolazi do stvaranja citotoksina i enterotoksina. Dominantan predisponirajući faktor od strane domaćina jest antibiotikom induciran poremećaj gastrointestinalne flore. Prirodni tijek bolesti varira od stanja asimptomatskog kliconoštva do teškog nekrotizirajućeg kolitisa. Rijetko dolazi do ograničenog prodora u tkiva, kao i do sepse i akutnog abdomena. Tipične su poluformirane (ne tekuće) stolice, leukociti u stolici i prethodna primjena cefalosporina. Kolonizirani asimptomatski bolesnici koji imaju C. difficile u stolici, češći su od simptomatskih bolesnika u odnosu 3:1. Nakon proljeva uzrokovanog s C. difficile, opisan je i reaktivni artritis.
Dijagnoza se uglavnom postavlja testom na C. difficile toksin u stolici. Obično je dovoljan jedan uzorak stolice, no potrebno je uzeti i više uzoraka, ako je prvi uzorak negativan, a sumnja na bolest visoka. Mjere za kontrolu infekcije bitne su za smanjivanje prijenosa C. difficile od zdravstvenih radnika na bolesnike, kao i između bolesnika. Molekularno – epidemiološki tipovi DNA obrazaca, mogu pomoći u određivanju klonalne transmisije. Smanjena upotreba klindamicina u bolnicama, dovela je do smanjenja incidencije bolesti. Relapsi se mogu pojaviti u 15 do 20% bolesnika.
Lijek izbora je peroralni metronidazol 250 do 500 mg svakih 6 h. Ako nema odgovora ili dođe do relapsa, peroralni metronidazol može se ponoviti kao što je gore navedeno, kroz 21 dan ili se može dati vankomicin peroralno 125 do 500 mg svakih 6 h kroz 10 dana. Nekim je bolesnicima potrebno dati bacitracin 500 mg PO svakih 6 h kroz 10 dana, kolestiramin ili kvasnicu Saccharomyces boullardii. Kod bolesnika koji ne reagiraju ni na koji tip liječenja, neki preporučaju fekalnu klizmu (klizma koja se sastoji od fecesa neinficiranog donora, kako bi se nadomjestila normalna flora kolona) za eradikaciju C. difficile kolitisa. U malog broja bolesnika bilo je radi izliječenja potrebno učiniti totalnu kolektomiju.
Clostridium su anaerobne, sporogene, gram-pozitivne bakterije, koji su široko rasprostranjeni u prašini, tlu, na biljkama i u probavnom traktu ljudi i životinja. Iako je otkriveno gotovo 100 vrsta iz roda Clostridium, samo 25 do 30 uobičajeno uzrokuju bolest kod ljudi ili životinja.
Najčešće manifestacije kolonizacije klostridijima u ljudi su blaga, kratkotrajna trovanja hranom i slučajna kontaminacija rane. Teške bolesti uzrokovane klostridijima, kao što su plinska gangrena (myonecrosis), tetanus i botulizam, relativno su rijetke, no mogu biti smrtonosne. One mogu biti posljedica traume, intravenske narkomanije ili ingestije domaće konzervirane hrane.
Patogene vrste u vegetativnom obliku prozvode različite egzotoksine koji djeluju destruktivno na tkivo ili oštećuju živčanu funkciju, a biokemijski su i serološki definirani. Clostridium sp. nalaze se i u normalnoj flori, osobito debelog crijeva. Klostridiji mogu postati patogeni kad u tkivu postoji snižen oksidacijsko-redukcijski potencijal, visoka koncentracija laktata i snižen pH. Takvi abnormalni anaerobni uvjeti mogu nastati kod primarne arterijske insuficijencije ili nakon teških penetrantnih ili crush ozljeda. Što je rana dublja i teža, to je veća vjerojatnost nastanka anaerobne infekcije, a osobito ako je došlo makar i do minimalne kontaminacije rane stranim česticama.
Klostridijske infekcije su sve češći nozokomijalni problem, napose u postoperativnih i imunokompromitiranih bolesnika. Teška klostridijska sepsa može komplicirati perforaciju ili opstrukciju crijeva.
Clostridium adalah genus dari bakteri Gram-positif, yang meliputi beberapa patogen manusia yang signifikan, terutama agen penyebab botulisme. Mereka anaerob obligat yang mampu menghasilkan endospora. Sel-sel reproduksi normal dari Clostridium, disebut bentuk vegetatif, berbentuk batang, yang memberi mereka nama mereka, dari bahasa Yunani κλωστήρ atau spindle. Endospora Clostridium memiliki bowling pin atau bentuk botol yang berbeda, membedakan mereka dari endospora bakteri lainnya, yang biasanya berbentuk bulat telur. Spesies Clostridium menghuni tanah dan saluran usus hewan, termasuk manusia.[1] Clostridium merupakan penghuni normal dari saluran reproduksi lebih rendah perempuan sehat.[2][3]
Kesalahan pengutipan: Tag dengan nama "UK2013" yang didefinisikan di tidak digunakan pada teks sebelumnya.
Kesalahan pengutipan: Tag dengan nama "baron" yang didefinisikan di tidak digunakan pada teks sebelumnya.
Kesalahan pengutipan: Tag dengan nama "Meites2010" yang didefinisikan di tidak digunakan pada teks sebelumnya.
Kesalahan pengutipan: Tag dengan nama "Velickovic1943" yang didefinisikan di tidak digunakan pada teks sebelumnya.
Kesalahan pengutipan: Tag dengan nama "B.Resources" yang didefinisikan di tidak digunakan pada teks sebelumnya.
Kesalahan pengutipan: Tag dengan nama "Mengesha2009" yang didefinisikan di tidak digunakan pada teks sebelumnya.
Clostridium adalah genus dari bakteri Gram-positif, yang meliputi beberapa patogen manusia yang signifikan, terutama agen penyebab botulisme. Mereka anaerob obligat yang mampu menghasilkan endospora. Sel-sel reproduksi normal dari Clostridium, disebut bentuk vegetatif, berbentuk batang, yang memberi mereka nama mereka, dari bahasa Yunani κλωστήρ atau spindle. Endospora Clostridium memiliki bowling pin atau bentuk botol yang berbeda, membedakan mereka dari endospora bakteri lainnya, yang biasanya berbentuk bulat telur. Spesies Clostridium menghuni tanah dan saluran usus hewan, termasuk manusia. Clostridium merupakan penghuni normal dari saluran reproduksi lebih rendah perempuan sehat.
Il genere Clostridium comprende bacilli anaerobi obbligati, Gram positivi, in grado di formare spore se le condizioni ambientali sono avverse.[1][2]
Sono organismi ubiquitari, è cioè possibile isolarli nel suolo, in acqua, negli scarichi fognari, e costituiscono la normale flora batterica del tratto gastrointestinale degli animali e dell'uomo. Alcune specie sono patogene per la produzione di tossine, tra queste vi sono gli agenti eziologici del tetano, del botulismo e della gangrena gassosa.
Sono privi di citocromi e sono sia catalasi sia perossidasi negativi (cioè non possiedono questi enzimi); infatti in presenza di acqua ossigenata muoiono per via dell'ossigeno che si libera in quanto incapaci di decomporre la molecola in acqua e ossigeno. Questa caratteristica viene sfruttata per disinfettare le parti infette colpite da Clostridium.
Essendo anaerobi, se coltivati in ambienti a basso potere redox, cioè con scarsa concentrazione di ossigeno, sono estremamente attivi dal punto di vista fermentativo, attaccando sostanze organiche (carboidrati e aminoacidi) con produzione di alcooli, acido acetico, acido butirrico, acido succinico e gas come l'anidride carbonica, idrogeno e acido solfidrico con conseguente formazione di odori e sapori sgradevoli, fino ad arrivare al fenomeno della putrefazione.
In questo genere era compreso anche il Clostridium difficile, la cui tssina è agente di una grave forma di diarrea, ora riclassificato tra come Clostridioides difficile.
Si possono dividere in vari gruppi, a seconda del loro processo fermentativo.
Essi possono fissare l'azoto, producono la capsula e hanno un'azione lievemente proteolitica. Compiono inoltre la fermentazione butirrica.
Specie C. perfringens
È tuttavia guaribile, se curata per tempo.
Inoltre è l'agente di una tossinfezione alimentare, causata dall'ingestione di alimenti come carni o pollame cotti, che vengono fatti raffreddare troppo lentamente a temperatura ambiente, e poi riscaldati nuovamente per il consumo.
La maggior parte dei casi di questa sindrome si manifesta negli ambienti di ristorazione collettiva (mense, ospedali, scuole, ecc.).
Il periodo di incubazione varia da 8 a 22 ore dall'ingestione del cibo contaminato e i sintomi consistono in diarrea e dolori addominali, con un decorso generalmente rapido (1-2 giorni) e benigno.
Questo batterio rappresenta uno degli indici di contaminazione fecale nelle acque, insieme all'Escherichia coli e allo Streptococcus faecalis.
Specie: C. tetani, C. botulinum.
Esso produce una tossina che agisce sul sistema nervoso centrale, provocando spasmi muscolari violenti e incontrollabili.
L'infezione si manifesta quando le spore del germe riescono a penetrare nelle ferite che, per le loro caratteristiche anaerobiche, ne favoriscono la germinazione, con la produzione della neurotossina (le condizioni anaerobie si creano in seguito a necrosi locale del tessuto e ischemia, cioè mancato afflusso di sangue al tessuto e, di conseguenza, mancato afflusso di ossigeno).
L'infezione non trattata è quasi sempre mortale; i sintomi sono: contrazioni dolorose dei muscoli volontari, rigidità addominale, spasmi generalizzati, blocco respiratorio con morte per asfissia.
La pericolosità della malattia è legata anche al lungo periodo di incubazione (30 giorni).
A causa della grande diffusione del batterio, è stato messo a punto un programma di vaccinazioni obbligatorio, soprattutto nella prima infanzia.
Il batterio e soprattutto le sue spore sono ubiquitari, diffusi principalmente nel suolo e nelle acque e la loro ingestione non causa danni all'organismo, perché non metabolizzano e non germinano a livello gastro-enterico.
La loro presenza in ambienti idonei allo sviluppo è pericolosa, perché le cellule vegetative producono la dannosissima tossina, che è una proteina molto attiva, resistente all'azione di enzimi proteolitici gastrici e intestinali.
Viene distrutta dagli alcoli, ma è relativamente termostabile, resistendo a temperature di 75-80 °C per 30 minuti e viene inattivata solo a 100 °C per 10 minuti.
Il genere Clostridium comprende le seguenti specie:
Il genere Clostridium comprende bacilli anaerobi obbligati, Gram positivi, in grado di formare spore se le condizioni ambientali sono avverse.
Sono organismi ubiquitari, è cioè possibile isolarli nel suolo, in acqua, negli scarichi fognari, e costituiscono la normale flora batterica del tratto gastrointestinale degli animali e dell'uomo. Alcune specie sono patogene per la produzione di tossine, tra queste vi sono gli agenti eziologici del tetano, del botulismo e della gangrena gassosa.
Sono privi di citocromi e sono sia catalasi sia perossidasi negativi (cioè non possiedono questi enzimi); infatti in presenza di acqua ossigenata muoiono per via dell'ossigeno che si libera in quanto incapaci di decomporre la molecola in acqua e ossigeno. Questa caratteristica viene sfruttata per disinfettare le parti infette colpite da Clostridium.
Essendo anaerobi, se coltivati in ambienti a basso potere redox, cioè con scarsa concentrazione di ossigeno, sono estremamente attivi dal punto di vista fermentativo, attaccando sostanze organiche (carboidrati e aminoacidi) con produzione di alcooli, acido acetico, acido butirrico, acido succinico e gas come l'anidride carbonica, idrogeno e acido solfidrico con conseguente formazione di odori e sapori sgradevoli, fino ad arrivare al fenomeno della putrefazione.
In questo genere era compreso anche il Clostridium difficile, la cui tssina è agente di una grave forma di diarrea, ora riclassificato tra come Clostridioides difficile.
Si possono dividere in vari gruppi, a seconda del loro processo fermentativo.
Clostridium est genus bacteriorum quod comprehendit bacillos anaerobios gramma positivos, qui formare spora secundum ambientis conditionem possunt.
Haec stipula ad biologiam spectat. Amplifica, si potes! Clostridium est genus bacteriorum quod comprehendit bacillos anaerobios gramma positivos, qui formare spora secundum ambientis conditionem possunt.
Clostridium ialah satu genus bakterium gram-positif yang tergolong dalam Firmicutes. Ia merupakan anaerob obligat yang mampu menghasilkan endospora.[1][2] Sel-sel individu berbentuk basilus, yang memberinya nama-namanya, daripada kloster (κλωστήρ) atau gelendong dalam bahasa Yunani. Ciri-ciri ini secara tradisionalnya mentakrifkan genus ini; tetapi banyak spesies yang pada asalnya dikelaskan sebagai Clostridium telah dikelaskan semula dalam genus-genus lain.
Templat:Pengelasan bakterium Templat:Penyakit bakterium gram-positif
Clostridium ialah satu genus bakterium gram-positif yang tergolong dalam Firmicutes. Ia merupakan anaerob obligat yang mampu menghasilkan endospora. Sel-sel individu berbentuk basilus, yang memberinya nama-namanya, daripada kloster (κλωστήρ) atau gelendong dalam bahasa Yunani. Ciri-ciri ini secara tradisionalnya mentakrifkan genus ini; tetapi banyak spesies yang pada asalnya dikelaskan sebagai Clostridium telah dikelaskan semula dalam genus-genus lain.
Clostridium is een geslacht van gram-positieve, anaerobe, staafvormige bacteriën, die veroorzakers zijn van onder andere botulisme, tetanus, colitis pseudomembranacea en wondinfecties.
In de natuur komen ze zeer verspreid voor in de grond, stof en water en behoren bij mens en dier tot de normale bewoners van het darmkanaal. Hoewel ze anaeroob zijn is de gevoeligheid voor zuurstof zeer verschillend. Clostridium novyi type B groeit onder strikt anaerobe condities evenals Clostridium tetani. Clostridium perfringens kan groeien wanneer de atmosfeer kleine hoeveelheden zuurstof bevat en Clostridium tertium en Clostridium histolyticum zijn zelfs aerotolerant. Ze kunnen als zeer kleine kolonies op een aeroob geïncubeerde bloedplaat groeien.
Hoewel een aantal infecties een exogene oorsprong heeft, komen de endogene het meest voor. Ziektebeelden als gasgangreen na traumatische wonden, tetanus, botulisme en voedselvergiftiging zijn exogene infecties. Endogene infecties komen voor onder bepaalde voorwaarden: na een operatie, bij stoornissen van de bloedsomloop, obstructie, behandeling met een immunosuppressieve middelen en chemotherapeutica. Na gebruik van antibiotica kan colitis pseudomembranacea ontstaan door overmatige aanwezigheid van toxinevormende Clostridium difficile. Clostridium-soorten kunnen zich in elk lichaamsdeel vestigen en er zich vermenigvuldigen. De pathogene Clostridium-soorten vormen krachtige exotoxinen, waaraan ze hun pathogene betekenis te danken hebben. Andere virulentie-factoren zijn sporen, collagenasen en proteasen. Het is van erg groot belang de diagnose van een Clostridium-infectie snel te stellen. De meeste Clostridia-stammen zijn goed gevoelig voor penicilline.
Recent onderzoek (2014)[1] heeft aangetoond dat Clostridia-bacteriën muizen kunnen beschermen tegen voedingsallergie door de opname van de allergenen door de darmwand tegen te gaan. Er wordt zo een mogelijke verband gelegd tussen antibioticagebruik en voedselallergieën.
In een Gram-preparaat van jonge culturen worden de staven meestal gram-positief gekleurd, maar ze kunnen ook gram-negatief zijn, vooral in oudere culturen.
Morfologisch zijn Clostridium-soorten zeer polymorf: korte, dikke staven, tot lange filamenteuze vormen, recht of gebogen, komen voor.
Per definitie vormen alle soorten sporen. Het overgaan tot sporevorming is echter zeer afhankelijk van het medium waarop ze groeien.
De sporen zijn te zien met een malachietgroen-kleuring. Bij deze kleuring zijn de sporen groen zichtbaar, terwijl de vegetatieve vormen rood gekleurd zijn. Bijna alle Clostridium-soorten zijn beweeglijk.
Clostridium-soorten vormen geen katalase. De katalasetest is nuttig om aerotolerante Clostridia van Bacillus-soorten te onderscheiden. Clostridium-soorten zetten veel suikers om en sommige soorten breken eiwitten af. Voor de identificatie van Clostridium onderzoekt men eveneens de vorming van lecithinase en lipase.
Clostridium is een geslacht van gram-positieve, anaerobe, staafvormige bacteriën, die veroorzakers zijn van onder andere botulisme, tetanus, colitis pseudomembranacea en wondinfecties.
Clostridium – rodzaj bakterii Gram-dodatnich, beztlenowych laseczek z typu Firmicutes, tworzących przetrwalniki. Rodzaj ten obejmuje ok. 60 gatunków drobnoustrojów, powszechnie występujących przede wszystkim w glebie oraz przewodzie pokarmowym zwierząt (w tym człowieka), narządach rodnych kobiet, a także w wodzie i ściekach. Bakterie te cechują się możliwością wiązania azotu atmosferycznego oraz redukcji siarczynów. Większość bakterii z tego rodzaju to saprofity, przeprowadzające procesy fermentacyjne oraz rozkładające celulozę i pektyny. Niektóre gatunki mają właściwości chorobotwórcze, uwarunkowane wytwarzaniem silnych egzotoksyn, inne są drobnoustrojami oportunistycznymi.
Clostridium sp. wykorzystuje się w roszarnictwie.
Rodzaj Clostridium liczy ok. 60 gatunków, główni przedstawiciele to:
Innym ważnym gatunkiem jest C. acetobutylicum, znana także jako organizm Weizmanna, użyta po raz pierwszy przez Chaima Weizmanna do produkcji acetonu i biobutanolu ze skrobi, zaś w 1916 do produkcji prochu oraz trotylu.
Bakterie z rodzaju Clostridium są ważnym wskaźnikiem stanu sanitarnego wód naturalnych, gdyż dzięki możliwości wytwarzania przetrwalników mają zdolność przeżycia w niekorzystnych warunkach, śmiertelnych dla bakterii z grupy coli. Ich obecność, przy nie stwierdzeniu występowania bakterii z grupy coli, świadczy o dawno powstałym zanieczyszczeniu wody odchodami.
W wodach pitnych bakterie te nie mogą występować, ilość w innych rodzajach wód nie jest normowana.
Wykrywanie bakterii z rodzaju Clostridium przeprowadza się na dwa sposoby. Najczęściej stosuje się metodę trójprobówkowej hodowli, bez dostępu tlenu, na podłożach płynnych zawierających siarczyny oraz cytrynian żelaza. Zredukowane siarczyny tworzą z żelazem ciemno zabarwiony siarczek żelaza(II). Stosowana jest także metoda filtrów membranowych
Clostridium – rodzaj bakterii Gram-dodatnich, beztlenowych laseczek z typu Firmicutes, tworzących przetrwalniki. Rodzaj ten obejmuje ok. 60 gatunków drobnoustrojów, powszechnie występujących przede wszystkim w glebie oraz przewodzie pokarmowym zwierząt (w tym człowieka), narządach rodnych kobiet, a także w wodzie i ściekach. Bakterie te cechują się możliwością wiązania azotu atmosferycznego oraz redukcji siarczynów. Większość bakterii z tego rodzaju to saprofity, przeprowadzające procesy fermentacyjne oraz rozkładające celulozę i pektyny. Niektóre gatunki mają właściwości chorobotwórcze, uwarunkowane wytwarzaniem silnych egzotoksyn, inne są drobnoustrojami oportunistycznymi.
Clostridium sp. wykorzystuje się w roszarnictwie.
Clostridium é um gênero de bactérias firmicutes, Gram-positivas. Têm a forma de bastonetes e o nome do grupo provém da palavra grega kloster, que significa roca.
As espécies de Clostridium são anaeróbios estritos e aerotolerantes. Produzem endósporos e são ubiquitárias, vivendo no solo, água, flora do trato gastrointestinal do Homem e diversos animais. Algumas espécies de Clostridium são patogênicas, ou seja, agentes causadoras de doenças.
As bactérias do gênero Clostidium também são responsáveis pela fixação de nitrogênio no solo
Clostridium é um gênero de bactérias firmicutes, Gram-positivas. Têm a forma de bastonetes e o nome do grupo provém da palavra grega kloster, que significa roca.
As espécies de Clostridium são anaeróbios estritos e aerotolerantes. Produzem endósporos e são ubiquitárias, vivendo no solo, água, flora do trato gastrointestinal do Homem e diversos animais. Algumas espécies de Clostridium são patogênicas, ou seja, agentes causadoras de doenças.
As bactérias do gênero Clostidium também são responsáveis pela fixação de nitrogênio no solo
Clostridiile (Clostridium) (din cuvântul latin clostridium = fus mic; derivat din cuvântul latin clostr, sau greaca klōstēr = fus + cuvântul latin idium, sau greaca idion = mic) este un gen de bacterii saprofite sporulate Gram-pozitive, mai puține Gram-variabile, chemoorganotrofe (utilizează substanțele organice ca sursă de carbon pentru biosinteze și producere de energie), obligat anaerobe (se dezvoltă numai în absența completă a oxigenului), puține aerotolerante. Au o formă de bacili (în formă de bastonaș) sau fusiformă (în formă de fus) (0,3-1,9 μm lățime × 2,0-10,0 μm lungime) cu capetele rotunjite, dar se întâlnesc și forme cocoide sau filamentoase. Majoritatea speciilor sunt mobile cu flageli peritrihi. Produc endospori termorezistenți, care le permit să supraviețuiască în condiții adverse ale mediului (temperatură ridicată, uscăciune). Endosporii sunt sferici sau ovali dispuși terminali sau subterminali, care datorită diametrului lor mai mare decât corpul bacteriei deformează corpul bacterian (destind sporangele). Clostridiile au o răspândire aproape cosmopolită și cresc în mod normal în pământ, în apele dulci sau marine, în materialele organice în descompunere și fecale, unde joacă un rol important în procesul de putrefacție; sunt foarte active biochimic fermentând numeroase glucide, producând acizi și gaze, unele specii fixează azotul, iar altele descompun rapid proteinele; catalaza lipsește. Unele specii se găsesc și în tubul digestiv, atât la om, cât și la animale. Unele clostridii au o importanță biotehnologică, producând prin fermentație solvenți, gaze, acizi organici sau enzime utilizate în biocataliză. Toxina botulinică produsă de Clostridium botulinum este utilizată pentru tratamentul unor boli neuromusculare. Mai multe specii provoacă alterarea produselor alimentare. Câteva specii sunt patogene pentru oameni și animale; la om ele produc tetanosul (Clostridium tetani), botulismul (Clostridium botulinum), toxiinfecții alimentare și enterite necrozante (Clostridium perfringens), contaminarea plăgilor posttraumatice, gangrena gazoasă și edemul malign (Clostridium perfringens, Clostridium histolyticum, Clostridium septicum, Clostridium oedematiens = Clostridium novyi), colita pseudomembranoasă sau sindroame diareice post-antibioterapie (Clostridium difficile). La animale clostridiile provoacă cărbunele emfizematos sau cărbunele bacterian (Clostridium chauvoei), gangrene gazoase (Clostridium septicum), botulismul (Clostridium botulinum), tetanosul (Clostridium tetani), enterite (Clostridium perfringens). Speciile patogene pentru oameni și animale produc o serie de toxine care explică gravitatea infecțiilor produse. Toxina botulinică este cea mai puternică toxină cunoscută până în prezent.[1][2][3][4][5][6][7][8]
Clostridiile sunt prezente în sol, mâl, intestinul omului și animalelor, de unde, eliminate cu materiile fecale ajung pe sol. Grație endosporilor supraviețuiesc timp îndelungat, unele specii chiar multiplicându-se în sol. Sunt specii mezofile, unele tulpini sunt termofile sau psihrofile. Formele vegetative ale clostridiilor nu sunt foarte rezistente în mediul extern în timp ce sporii au o rezistență ridicată; în mediul extern, la adăpost de radiațiile solare directe și de umezeală, sporii pot supraviețui zeci de ani. Sporii clostridiilor rezistă la fierbere cel puțin 5 minute, iar sporii unor specii mor la 105°C căldură umedă după 30 de minute sau chiar mai mult; dezinfectantele halogenate și glutaraldehida îi omoară în 2-3 ore, iar în formaldehidă și derivați fenolici, sporii pot rezista 4-5 zile.[1][2][3][4][5]
Clostridiile sunt anaerobe (trăiesc într-un mediu lipsit de oxigen), cu puține specii aerotolerante. Sunt saprotrofe cu metabolism fermentativ, nu produc catalază. Unele specii fermentează zaharurile, altele proteolitice. Speciile zaharolitice și fermentative, produc acizi (butiric, acetic, propionic), gaze (CO2, H2 și uneori CH4), alcooli și acetonă. Speciile proteolitice degradează proteinele naturale sau coagulate producând putrefacții sau proteoliză mai completă. Cele mai multe clostridii coagulează și acidifică laptele turnesolat; unele specii digeră ulterior cheagul.[1][2][3][4][5]
Clostridiile pot fi cultivate în laborator pe medii uzuale, incubate la 37°C, în anaerobioză, adică în recipiente etanșe în care aerul este înlocuit prin hidrogen sau azot cu 10% CO2. Cresc lent, sub formă de colonii (unele specii au caracter invaziv). Pe geloza sânge cele mai multe specii produc hemoliză beta. Diferențierea numeroaselor specii de clostridii se face pe baza fermentației zaharurilor și a metaboliților finali rezultați, capacităților proteolitice și altor teste biochimice.[1][2][3][4][5]
Genul Clostridium cuprinde peste 200 de specii de clostridii. Specia tip este Clostridium butyricum.[4]
Unele specii au o importanță biotehnologică, producând prin fermentație solvenți și gaze, acizi organici sau enzime pentru biocataliză. Clostridium acetobutylicum, Clostridium beijerinckii, Clostridium butyricum, Clostridium pasteurianum, Clostridium propionicum și Clostridium sporogenes produc prin fermentație diferiți acizi, alcooli și gaze: acidul acetic, acidul propionic, acidul lactic, acidul butiric, etanolul, acetona, 2-propanolul, 1, 2-propandiolul, 1,3-propandiolul și butanolul. Clostridium thermocellum, Clostridium thermosulfurogenes, Clostridium thermohydrosulfuricum și Clostridium thermosaccharolyticum sunt folosite ca surse de enzime industrial importante folosite în bioconversii și sinteze chimice fine precum și pentru degradarea pesticidelor și xenobioticelor; printre enzimele obținute se numără celulazele, amilazele, pectinazele, proteinazele, colagenazele și altele; multe dintre aceste enzime au o stabilitate termică crescută.[4]
Toxina botulinică (A și B) produsă de Clostridium botulinum este utilizată pentru tratamentul unor boli neurologice și musculare (strabism, paralizii oculomotorii recente, miopatie tiroidiană recentă, blefarospasm, spasm hemifacial, torticolis spasmodic, hiperhidroză axilară severă, spasticitatea membrului superior după accident vascular cerebral, înlăturarea ridurilor).[4][11][12]
Mai multe specii de clostridii provoacă alterarea produselor alimentare. Clostridium tyrobutyricum și Clostridium butyricum provoacă alterarea gazoasă a brânzeturilor. Mai multe specii de clostridii psihrotrofe provoacă formarea de gaze în carnea refrigerată ambalată în vid și în alte produse alimentare. Clostridiile termofile (Clostridium bifermentans și Clostridium nigrificans) provoacă alterarea sulfidică a produselor alimentare conservate sau a alimentelor în condiții tropicale. Clostridiile acidofile (Clostridium pasteurianum, Clostridium butyricum și Clostridium thermosaccharolyticum) pot provoca alterarea gazoasă a produselor conservate și ambalate.[4]
Câteva specii sunt patogene pentru oameni și animale. Clostridium botulinum agentul cauzal al botulismului; Clostridium tetani agentul cauzal al tetanosului. Un grup de specii de clostridii (Clostridium perfringens, Clostridium histolyticum, Clostridium septicum, Clostridium oedematiens) au capacități invazive ale țesuturilor și provoacă gangrena gazoasă, edemul malign. Clostridium difficile este un patogen emergent și este agentul cauzal al unor sindroame diareice post-antibioterapie sau al enterocolitei pseudomembranoase. Unele specii (Clostridium tetani, Clostridium botulinum) produc exotoxine foarte puternice. Altele produc o serie de toxine care explică gravitatea infecțiilor produse. Spre exemplu, Clostridium perfringens produce, între altele, o α-toxină (fosfolipaza C - lecitinaza), toxina θ (perfringolizina), toxinele β, ε, ι care măresc permeabilitatea vasculară și au acțiune dermonecrotizantă, δ-toxina (hemolizină letală), κ-toxina (colagenază) etc.[1][2][3][4][5]
Clostridiile (Clostridium) (din cuvântul latin clostridium = fus mic; derivat din cuvântul latin clostr, sau greaca klōstēr = fus + cuvântul latin idium, sau greaca idion = mic) este un gen de bacterii saprofite sporulate Gram-pozitive, mai puține Gram-variabile, chemoorganotrofe (utilizează substanțele organice ca sursă de carbon pentru biosinteze și producere de energie), obligat anaerobe (se dezvoltă numai în absența completă a oxigenului), puține aerotolerante. Au o formă de bacili (în formă de bastonaș) sau fusiformă (în formă de fus) (0,3-1,9 μm lățime × 2,0-10,0 μm lungime) cu capetele rotunjite, dar se întâlnesc și forme cocoide sau filamentoase. Majoritatea speciilor sunt mobile cu flageli peritrihi. Produc endospori termorezistenți, care le permit să supraviețuiască în condiții adverse ale mediului (temperatură ridicată, uscăciune). Endosporii sunt sferici sau ovali dispuși terminali sau subterminali, care datorită diametrului lor mai mare decât corpul bacteriei deformează corpul bacterian (destind sporangele). Clostridiile au o răspândire aproape cosmopolită și cresc în mod normal în pământ, în apele dulci sau marine, în materialele organice în descompunere și fecale, unde joacă un rol important în procesul de putrefacție; sunt foarte active biochimic fermentând numeroase glucide, producând acizi și gaze, unele specii fixează azotul, iar altele descompun rapid proteinele; catalaza lipsește. Unele specii se găsesc și în tubul digestiv, atât la om, cât și la animale. Unele clostridii au o importanță biotehnologică, producând prin fermentație solvenți, gaze, acizi organici sau enzime utilizate în biocataliză. Toxina botulinică produsă de Clostridium botulinum este utilizată pentru tratamentul unor boli neuromusculare. Mai multe specii provoacă alterarea produselor alimentare. Câteva specii sunt patogene pentru oameni și animale; la om ele produc tetanosul (Clostridium tetani), botulismul (Clostridium botulinum), toxiinfecții alimentare și enterite necrozante (Clostridium perfringens), contaminarea plăgilor posttraumatice, gangrena gazoasă și edemul malign (Clostridium perfringens, Clostridium histolyticum, Clostridium septicum, Clostridium oedematiens = Clostridium novyi), colita pseudomembranoasă sau sindroame diareice post-antibioterapie (Clostridium difficile). La animale clostridiile provoacă cărbunele emfizematos sau cărbunele bacterian (Clostridium chauvoei), gangrene gazoase (Clostridium septicum), botulismul (Clostridium botulinum), tetanosul (Clostridium tetani), enterite (Clostridium perfringens). Speciile patogene pentru oameni și animale produc o serie de toxine care explică gravitatea infecțiilor produse. Toxina botulinică este cea mai puternică toxină cunoscută până în prezent.
C. acetobutylicum
C. aerotolerans
C. botulinum
C. butyricum
C. colicanis
C. difficile
C. formicaceticum
C. ljungdahlii
C. laramie
C. novyi
C. perfringens
C. piliforme
C. sordellii
C. sporogenes
C. tetani
C. tyrobutyricum
Clostridium (klostridij) je rod grampozitivnih bakterij iz debla Firmicutes. Bakterije iz tega rodu so obvezni anaerobi in zmožne tvorbe endospor. [1] So paličaste oblike.
Z izjemo C. perfringens se lahko klostridiji aktivno gibljejo s pomočjo bičkov. So povsod razširjeni (ubikvitarni), zlasti v prsti ter živalskih in človeških prebavilih.
V rod Clostridium spadajo tako nenevarne vrste kot tudi pomembni patogeni. Štiri vrste povzročajo pri človeku bolezni:
Včasih je s C. botulinum okužen med in takšen med lahko pri otrocih povzroči botulizem.[2] C. sordellii so povezali z nekaj več kot deset smrti porodnic.
Clostridium (klostridij) je rod grampozitivnih bakterij iz debla Firmicutes. Bakterije iz tega rodu so obvezni anaerobi in zmožne tvorbe endospor. So paličaste oblike.
Z izjemo C. perfringens se lahko klostridiji aktivno gibljejo s pomočjo bičkov. So povsod razširjeni (ubikvitarni), zlasti v prsti ter živalskih in človeških prebavilih.
Clostridium är ett släkte av grampositiva bakterier som tillhör stammen Firmicutes.
Denna bakterier- eller bakteriologi-relaterade artikel saknar väsentlig information. Du kan hjälpa till genom att tillföra sådan.
Clostridium är ett släkte av grampositiva bakterier som tillhör stammen Firmicutes.
Denna bakterier- eller bakteriologi-relaterade artikel saknar väsentlig information. Du kan hjälpa till genom att tillföra sådan.
Clostridium acetobutylicum
Clostridium aerotolerans
Clostridium botulinum
Clostridium colicanis
Clostridium difficile
Clostridium formicaceticum
Clostridium novyi
Clostridium perfringens
Clostridium tetani
Clostridium piliforme
Clostridium, gram pozitif, çoğu hareketli, obligat anaerob, katalaz negatif, fermentatif, endospor üreten çubuk şeklindeki bakterilerdir. Karbonhidratları parçalayarak, butirik asit, asetik asit, aseton, bütanol, izopropanol, etil alkol ve karbondioksit oluştururlar. Ayrıca, proteolitik etkiye sahip türleri de mevcuttur. Psikrotrof, mezofil ve termofil türlere sahiptirler. Endosporlar ısıya karşı çok dayanıklı olduklarından konserve besinlerin üretim teknolojisinde önem taşırlar. Bu özellikleri dolayısıyla bazı besinlerin sterilizasyonu için gerekli ısı-zaman düzenlerinin belirlenmesinde indikatör mikroorganizma olarak kullanılmaktadır.
Clostridium soyuna ait türler tabiatta çok yaygındır. Suda, insan ve hayvanların bağırsaklarında bulunabilirler. İnsanlarda hastalığa neden olan birçok tür yer almaktadır. Clostridium perfirinngens özellikle et ürünlerinde, Clostridium botulinum ise düşük asitli konserve besinlerde gelişerek besin zehirlenmelerine neden olmaktadır. Ayrıca, Clostridium perfiringens kirli yaralarda gelişerek gazlı gangren oluşturmaktadır. Bu bakterilerin yanı sıra Clostridium novyi, Clostridium histolyticum ve Clostridium tetani de insanlarda hastalık oluşturan diğer patojen türlerdir. Clostridium tyrobutyricum peynirlerde gazlı bütirik asit fermentasyonuna, Clostridium thermosaccharolyticum düşük ve orta asitli konserve besinlerde asit ve gaz oluşturarak bu besinlerin bozulmasına yol açar. Clostridium nigrificans kükürtlü amino asitleri parçalayarak hidrojen sülfür oluşumuna ve kükürt ile demirin birleşmesi sonucu siyah bir renk meydana gelmesine neden olurlar. Clostridium putrefaciens proteolitik parçalanmaya, Clostridium bifermentas ile Clostridium histolyticum 15-45 sıcaklık derecesi arasında depolanan etlerde gaz ve kötü koku oluşumuyla karakterize bozulmalara yol açmaktadır. Clostridium soyuna ait bazı türler de endüstride aseton ve bütanol üretiminde kullanılmaktadır.
Clostridium, gram pozitif, çoğu hareketli, obligat anaerob, katalaz negatif, fermentatif, endospor üreten çubuk şeklindeki bakterilerdir. Karbonhidratları parçalayarak, butirik asit, asetik asit, aseton, bütanol, izopropanol, etil alkol ve karbondioksit oluştururlar. Ayrıca, proteolitik etkiye sahip türleri de mevcuttur. Psikrotrof, mezofil ve termofil türlere sahiptirler. Endosporlar ısıya karşı çok dayanıklı olduklarından konserve besinlerin üretim teknolojisinde önem taşırlar. Bu özellikleri dolayısıyla bazı besinlerin sterilizasyonu için gerekli ısı-zaman düzenlerinin belirlenmesinde indikatör mikroorganizma olarak kullanılmaktadır.
Clostridium soyuna ait türler tabiatta çok yaygındır. Suda, insan ve hayvanların bağırsaklarında bulunabilirler. İnsanlarda hastalığa neden olan birçok tür yer almaktadır. Clostridium perfirinngens özellikle et ürünlerinde, Clostridium botulinum ise düşük asitli konserve besinlerde gelişerek besin zehirlenmelerine neden olmaktadır. Ayrıca, Clostridium perfiringens kirli yaralarda gelişerek gazlı gangren oluşturmaktadır. Bu bakterilerin yanı sıra Clostridium novyi, Clostridium histolyticum ve Clostridium tetani de insanlarda hastalık oluşturan diğer patojen türlerdir. Clostridium tyrobutyricum peynirlerde gazlı bütirik asit fermentasyonuna, Clostridium thermosaccharolyticum düşük ve orta asitli konserve besinlerde asit ve gaz oluşturarak bu besinlerin bozulmasına yol açar. Clostridium nigrificans kükürtlü amino asitleri parçalayarak hidrojen sülfür oluşumuna ve kükürt ile demirin birleşmesi sonucu siyah bir renk meydana gelmesine neden olurlar. Clostridium putrefaciens proteolitik parçalanmaya, Clostridium bifermentas ile Clostridium histolyticum 15-45 sıcaklık derecesi arasında depolanan etlerde gaz ve kötü koku oluşumuyla karakterize bozulmalara yol açmaktadır. Clostridium soyuna ait bazı türler de endüstride aseton ve bütanol üretiminde kullanılmaktadır.
Clostridium là một giống trực khuẩn Gram dương, thuộc ngành Firmicutes. Đây là những vi khuẩn kỵ khí bắt buộc có khả năng sinh nha bào khi môi trường sống bất lợi.[1][2] Tên của chúng bắt nguồn từ tiếng Hy Lạp kloster (κλωστήρ) có nghĩa trục quay. Từ những đặc điểm điển hình trên, người ta xếp các vi khuẩn vào giống Clostridium, tuy nhiên gần đây nhiều chủng đã được phân loại vào các giống khác.
Giống Clostridium bao gồm khoảng 100 loài[3] có những chủng sống tự do trong môi trường và một số hiện diện như những mầm bệnh tiềm ẩn với con người.[4] Trong nhóm này có bốn vi khuẩn chủ yếu gây bệnh cho con người:
Trong mật ong đôi khi có thể tồn tại nha bào của Clostridium botulinum, gây ra chứng độc thịt ở trẻ em một tuổi hay nhỏ hơn. Các vi khuẩn này sản shin độc tố ngộ độc thịt, cuối cùng sẽ khiến cho cơ hô hấp liệt.[9] Người lớn và trẻ lớn tuổi hơn có thể ăn mật ong mà không bị bệnh vì clostridia không thể thích nghi trong đường tiêu hóa ở phần dạ dày ruột.
Một vài trường hợp tử vong ở những người phụ nữ sau khi sinh nở được ghi nhận là do C. sordellii.[cần dẫn nguồn]
Giống Clostridium đôi khi được tìm thấy trên những lồng chim kiểu Trung Quốc. Vì vậy những lồng chim này cần phải qua bước diệt khuẩn bằng sunfite trước khi nhập khẩu vào thị trường Mỹ.[10]
Đặc điểm chung của các loài vi khuẩn thuộc giống C. botulinum là có khả năng sản sinh độc tố thần kinh. Hiện có bảy loại độc tố được đặt tên theo các chữ cái (A-G). Phần lớn các chủng cùng sản sinh một loại độc tố thần kinh nhưng đồng thời cũng sinh ra nhiều loại độc tố khác đã được ghi nhận. C. botulinum sinh độc tố B và F được phân lập từ những trường hợp bệnh nhiễm độc thịt ở người tại New Mexico và California. Một loại độc tố mới đã được xác định là Bf thuộc nhóm B ngoài độc tố F được tìm thấy. Tương tự, các chủng sản sinh độc tố Ab và Af đã được báo cáo. Các loài Clostridium đã được xác định gây ra bệnh độc thịt; Clostridium butyricum sản sinh ra độc tố E và Clostridium baratii sản sinh độc tố F. Khả năng của C. botulinum chuyển gen mã hóa việc tổng hợp độc tố thần kinh cho các loài clostridia đang được quan tâm, đặc biệt trong công nghiệp thực phẩm nơi mà hệ thống bảo quản cần được thiết kế để tiêu diệt hay vô hiệu hóa loài C. botulinum nhưng không làm ảnh hưởng đến các loài khác thuộc giống Clotridium.
Loài vi khuẩn C. thermocellum có khả năng sử dụng chất thải lignocellulo để tổng hợp ethanol, do đó đây là một ứng viên tiềm năng trong công nghiệp sản xuất ethanol. Loài này cũng không cần oxy và có tính chất ưa nhiệt giảm thiểu chi phí làm mát.
Loài C. acetobutylicum được biết đến với cái tên Sinh vật Weizmann, được sử dụng lần đầu tiên bởi Chaim Weizmann để sản xuất acetone và biobutanol từ tinh bột năm 1916 nhằm mục đích tổng hợp thuốc súng và TNT.
Vi khuẩn kỵ khí C. ljungdahlii, được khám phá gần đây trong chất thải thương mại của gà, có thể sản xuất ethanol những nguồn chỉ có duy nhất cácbon bao gồm cả khí tổng hợp, một hỗn hợp của carbon monoxit và hydrogen sinh ra từ sự cháy một phần của nhiên liệu hóa thạch hay sinh khối. Việc ứng dụng các vi khuẩn kể trên để sản xuất ethanol từ khí tổng hợp đã được tiến hành has tại các nhà máy thử nghiệm tại cơ sở BRI Energy ở Fayetteville, Arkansas.[11]
Ngoài ra, Acid béo có thể được chuyển đổi bởi các nấm men thành acid dicarboxylic chuỗi dài và thành 1,3-propanediol bằng việc sử dụng Clostridium diolis.[cần dẫn nguồn]
Các gen từ loài C. thermocellum đã được chuyển cho chuột biến đổi gen để có thể sản xuất men cellulase. Thí nghiệm này được dùng để tìm hiểu phương cách cải thiện khả năng tiêu hóa của các động vật có dạ dày đơn. Kết quả được Hall et al. Công bố năm 1993.
Các loài không gây bệnh thuộc giống clostridia có lẽ giúp đỡ chữa trị các căn bệnh như ung thư. Các nghiên cứu chỉ ra rằng clostridia có khả năng nhắm chọn lọc tới các tế bào ung thư. Một số loài khác có thể xâm nhập và nhân lên trong các khối u rắn. Vì thế một vài loài Clostridia được sử dụng để chuyển các protein chữa bệnh vào các khối u. Việc ứng dụng giống Clostridia đã được thực hành trong nhiều kỹ thuật tiền lâm sàng.[12]
|dateformat= (trợ giúp) Bản mẫu:Bacteria classification Bản mẫu:Gram-positive bacterial diseases
Clostridium là một giống trực khuẩn Gram dương, thuộc ngành Firmicutes. Đây là những vi khuẩn kỵ khí bắt buộc có khả năng sinh nha bào khi môi trường sống bất lợi. Tên của chúng bắt nguồn từ tiếng Hy Lạp kloster (κλωστήρ) có nghĩa trục quay. Từ những đặc điểm điển hình trên, người ta xếp các vi khuẩn vào giống Clostridium, tuy nhiên gần đây nhiều chủng đã được phân loại vào các giống khác.
Clostridium Prazmowski 1880
Видымногочисленные, включая:
Клостри́дии[1] (лат. Clostridium) — род грамположительных, облигатно анаэробных бактерий, способных продуцировать эндоспоры[2].
Клостридии входят в состав нормофлоры желудочно-кишечного тракта и женских половых путей. Иногда их обнаруживают в полости рта и на коже.
Бактерии рода клостридий вырабатывают наиболее сильные из известных ядов — ботулотоксин (C. botulinum), тетаноспазмин (C. tetani), ε-токсин C. perfringens и другие.
Отдельные клетки — удлинённые палочки, название рода происходит от др.-греч. κλωστήρ «веретено». Многие виды, которые были отнесены к клостридиям по этому морфологическому признаку, позже были реклассифицированы. Эндоспоры могут располагаться центрально, эксцентрально и терминально. Диаметр эндоспор часто превышает диаметр клетки.
Клостридии — это также форма бактериальных клеток, у которых центрально расположенная спора имеет диаметр больший, чем диаметр самой клетки, из-за чего клетка «раздувается» и приобретает веретенообразную форму.
Род включает как свободно живущие виды (например Clostridium pasteurianum), так и патогенные, например, возбудители столбняка, газовой гангрены и ботулизма[3].
Вид Clostridium chauvoei является возбудителем эмфизематозного карбункула у домашнего скота.
Клостри́дии (лат. Clostridium) — род грамположительных, облигатно анаэробных бактерий, способных продуцировать эндоспоры.
Клостридии входят в состав нормофлоры желудочно-кишечного тракта и женских половых путей. Иногда их обнаруживают в полости рта и на коже.
Бактерии рода клостридий вырабатывают наиболее сильные из известных ядов — ботулотоксин (C. botulinum), тетаноспазмин (C. tetani), ε-токсин C. perfringens и другие.
C. acetobutylicum
C. aerotolerans
C. beijerinckii
C. bifermentans
肉毒桿菌（C. botulinum）
丁酸梭菌 C. butyricum
C. chauvoei
C. colicanis
艰难梭菌 （C. difficile）
C. formicaceticum
C. ljungdahlii
C. laramie
C. novyi
產氣莢膜梭菌 （C. perfringens）
C. piliforme
C. sordellii
C. sporogenes
破傷風梭菌 （C. tetani）
C. tyrobutyricum
梭菌屬（Clostridium），菌體呈梭狀，又稱梭狀芽孢桿菌屬或厭氧芽孢桿菌屬，芽孢常比菌體大，是一類能產生内生孢子的厭氣性革蘭氏陽性菌。
梭菌屬廣泛分佈於自然界，以土壤中最多，芽孢圓形或橢圓形。除了產氣莢膜梭菌無鞭毛外，大多有鞭毛。大部份的梭菌屬可以水解糖、蛋白质，又可产生外毒素，成為一些疾病的原因。
这是一篇與细菌相關的小作品。你可以通过编辑或修订扩充其内容。 
C. absonum
C. aceticum
C. acetireducens
C. acetobutylicum
C. acidisoli
C. aciditolerans
C. acidurici
C. aerotolerans
C. aestuarii
C. akagii
C. aldenense
C. aldrichii
C. algidicarnis
C. algidixylanolyticum
C. algifaecis
C. algoriphilum
C. alkalicellulosi
C. aminophilum
C. aminovalericum
C. amygdalinum
C. amylolyticum
C. arbusti
C. arcticum
C. argentinense
C. asparagiforme
C. aurantibutyricum
C. baratii
C. barkeri
C. bartlettii
C. beijerinckii
C. bifermentans
C. bolteae
C. bornimense
C. botulinum
C. bowmanii
C. bryantii
C. butyricum
C. cadaveris
C. caenicola
C. caminithermale
C. carboxidivorans
C. carnis
C. cavendishii
C. celatum
C. celerecrescens
C. cellobioparum
C. cellulofermentans
C. cellulolyticum
C. cellulosi
C. cellulovorans
C. chartatabidum
C. chauvoei
C. chromiireducens
C. citroniae
C. clariflavum
C. clostridioforme
C. coccoides
C. cochlearium
C. cocleatum
C. colicanis
C. colinum
C. collagenovorans
C. cylindrosporum
C. difficile
C. diolis
C. disporicum
C. drakei
C. durum
C. estertheticum
C. fallax
C. felsineum
C. fervidum
C. fimetarium
C. formicaceticum
C. frigidicarnis
C. frigoris
C. ganghwense
C. gasigenes
C. ghonii
C. glycolicum
C. glycyrrhizinilyticum
C. grantii
C. haemolyticum
C. halophilum
C. hastiforme
C. hathewayi
C. herbivorans
C. hiranonis
C. histolyticum
C. homopropionicum
C. huakuii
C. hungatei
C. hydrogeniformans
C. hydroxybenzoicum
C. hylemonae
C. jejuense
C. indolis
C. innocuum
C. intestinale
C. irregulare
C. isatidis
C. josui
C. kluyveri
C. lactatifermentans
C. lacusfryxellense
C. laramiense
C. lavalense
C. lentocellum
C. lentoputrescens
C. leptum
C. limosum
C. litorale
C. lituseburense
C. ljungdahlii
C. lortetii
C. lundense
C. magnum
C. malenominatum
C. mangenotii
C. mayombei
C. methoxybenzovorans
C. methylpentosum
C. neopropionicum
C. nexile
C. nitrophenolicum
C. novyi
C. oceanicum
C. orbiscindens
C. oroticum
C. oxalicum
C. papyrosolvens
C. paradoxum
C. paraperfringens(Alias: C. welchii)
C. paraputrificum
C. pascui
C. pasteurianum
C. peptidivorans
C. perenne
C. perfringens
C. pfennigii
C. phytofermentans
C. piliforme
C. polysaccharolyticum
C. populeti
C. propionicum
C. proteoclasticum
C. proteolyticum
C. psychrophilum
C. puniceum
C. purinilyticum
C. putrefaciens
C. putrificum
C. quercicolum
C. quinii
C. ramosum
C. rectum
C. roseum
C. saccharobutylicum
C. saccharogumia
C. saccharolyticum
C. saccharoperbutylacetonicum
C. sardiniense
C. sartagoforme
C. scatologenes
C. schirmacherense
C. scindens
C. septicum
C. sordellii
C. sphenoides
C. spiroforme
C. sporogenes
C. sporosphaeroides
C. stercorarium
C. sticklandii
C. straminisolvens
C. subterminale
C. sufflavum
C. sulfidigenes
C. symbiosum
C. tagluense
C. tepidiprofundi
C. termitidis
C. tertium
C. tetani
C. tetanomorphum
C. thermaceticum
C. thermautotrophicum
C. thermoalcaliphilum
C. thermobutyricum
C. thermocellum
C. thermocopriae
C. thermohydrosulfuricum
C. thermolacticum
C. thermopalmarium
C. thermopapyrolyticum
C. thermosaccharolyticum
C. thermosuccinogenes
C. thermosulfurigenes
C. thiosulfatireducens
C. tyrobutyricum
C. uliginosum
C. ultunense
C. villosum
C. vincentii
C. viride
C. xylanolyticum
C. xylanovorans
クロストリジウム属(Clostridium)は、真正細菌の一属である。偏性嫌気性で芽胞を形成するグラム陽性の桿菌である[1][2]。この属名は、ギリシャ語のkloth（捻じれ）から派生したklostridion（小さい捻じれたもの）から来ており、ラテン語化するとClostridium となる[3]。
クロストリジウム属の菌は、土壌内部や生物の腸内などの酸素濃度が低い環境に生息する偏性嫌気性菌であり、酸素存在下では増殖できない。一般に偏性嫌気性菌は、スーパーオキシドディスムターゼやカタラーゼなどの活性酸素を無毒化する酵素を持たないため、酸素がある通常の環境下では不活化するが、クロストリジウム属細菌は酸素存在下で、耐久性の高い芽胞を作って休眠することで、死滅を免れることができる。この性質から、他の偏性嫌気性菌が生き残れない状態でも生き残るため、偏性嫌気性菌の中では比較的古くからその存在が発見され、研究が進められてきた。
ハイム・ワイツマン（後にイスラエル初代大統領）による1919年の特許[4]によりデンプンから発酵によって工業的な規模でのアセトン・ブタノール生産が可能になったが、この発酵に用いられたのもクロストリジウム属細菌であり、第一次世界大戦中は燃料や火薬の原材料として破砕したトウモロコシからアセトンを生産していた。この発酵生産法は化学合成法が発達する1950年代まで、アセトンやブタノールの主な生産法であった。
次のクロストリジウム属5種はヒトに対する病原性を有する。
このほか、C. novyiやC. septicumなどのガス壊疽菌群は傷口に感染して、重篤なガス壊疽を起こす。ガス壊疽が発生した際に、外科的な切除、抗菌薬の投与に加えて、クロストリジウム属が偏性嫌気性であることを利用して高気圧酸素治療が試みられることもある。
クロストリジウム属菌はガン細胞を選択的に攻撃することが知られており、また、いくつかの菌株は充実性腫瘍へ入り込んで増殖することができる。このため、非病原性のクロストリジウム属菌は腫瘍へと治療用タンパク質の運搬に利用できる可能性があり、実用化に向けた研究が進められている[21]。
病原性クロストリジウム属菌は、近年、医療分野においてその偏性嫌気性菌としての能力を利用したがん治療への応用が期待されている[22]。また、(Shaw 2010)によって、自閉症をもつ小児の尿より本属が作り出す物質3-(3-ヒドロキシフェニル)-3-ヒドロキシプロパン酸(略称：HPHPA) が高濃度で検出される報告がなされ、カビ毒の向神経作用が注目された。
C. beijerinckiiやC. butyricum等の混合体は廃酵母から水素[ 英: biohydrogen ]を産生する[23]
クロストリジウム属(Clostridium)は、真正細菌の一属である。偏性嫌気性で芽胞を形成するグラム陽性の桿菌である。この属名は、ギリシャ語のkloth（捻じれ）から派生したklostridion（小さい捻じれたもの）から来ており、ラテン語化するとClostridium となる。
クロストリジウム属の菌は、土壌内部や生物の腸内などの酸素濃度が低い環境に生息する偏性嫌気性菌であり、酸素存在下では増殖できない。一般に偏性嫌気性菌は、スーパーオキシドディスムターゼやカタラーゼなどの活性酸素を無毒化する酵素を持たないため、酸素がある通常の環境下では不活化するが、クロストリジウム属細菌は酸素存在下で、耐久性の高い芽胞を作って休眠することで、死滅を免れることができる。この性質から、他の偏性嫌気性菌が生き残れない状態でも生き残るため、偏性嫌気性菌の中では比較的古くからその存在が発見され、研究が進められてきた。
ハイム・ワイツマン（後にイスラエル初代大統領）による1919年の特許によりデンプンから発酵によって工業的な規模でのアセトン・ブタノール生産が可能になったが、この発酵に用いられたのもクロストリジウム属細菌であり、第一次世界大戦中は燃料や火薬の原材料として破砕したトウモロコシからアセトンを生産していた。この発酵生産法は化学合成法が発達する1950年代まで、アセトンやブタノールの主な生産法であった。
